Poštarske i druge priče sa Zoranom Popnovakovim

Na internetu možete danas pronaći beskrajno mnogo portala. Ti portali se bave politikom, modom, muzikom, a ima i portala na kojima se neguje umetnost. Jedan takav portal je Dotkom Nepolitikin Zabavnik.
Osnivač i administrator sajta Zoran Popnovakov je danas moj gost. Povod za ovo gostovanje je, priznajem, subjektivan. Veoma mi se dopadaju priče koje Zoran postavlja u Fejsbuk grupi Kutak za prozni i poetski trenutak-Blogovi bez zaprške.

Portal Dotkom

Zorane, hvala što odvajate vreme za ovaj intervju. Prvo pitanje glasi 🙂
Zašto se portal zove baš tako Dotkom Nepolitikin Zabavnik?

Dotkom je igra reči i znači TAČKA com što je tako čest završetak adrese mnogih sajtova, a Nepolitikin Zabavnik smo dodali nešto kasnije kada je jedan moj prijatelj na moje pitanje : “Na šta ti liči ovaj naš sajt ?” odgovorio sa : “ Na Politikin Zabavnik” a pošto se mi principijelno distanciramo od politike na sajtu (blogu, portal, magazine, časopisu, kako god nazivaju već ovo naše pisanije) otud – Nepolitikin Zabavnik.

Kako se rodila ideja da se napravi sajt koji će se osim muzike baviti i zanimljivim pričama?

Isprva je postojala ideja da to bude moj blog na kom ću se prvenstveno baviti recenzijama, preporukama muzike koja se meni sviđa, a ja imam prilično alternativan ukus i na kojem bih radio intervjue sa manje poznatim bendovima i izvođačima, ali se spontano proširio na više tema, jer smo krenuli da pišemo i o filmovima, knjigama i počeli da ubacujemo neke kratke priče . Govorim u množini, jer je moj kolega poštar, a pre svega prijatelj Aleksandar Tepić i zaslužniji od mene za sam početak sajta, jer ja tada ( pre dve godine) pojma nisam imao o radu na sajtu, niti sam imao neka iskustva. Samo sam imao želju da pišem, jer sam ja stari fanzinaš, a činilo mi se da imam previše slobodnog vremena. Onda je on bukvalno napravio sajt u wordpressu i rekao : “Evo ti blog, piši” !

Kako je izgledao početak rada na sajtu?

Ispočetka je pisanje bilo totalno amatersko, periodično i sa dosta pravopisnih i slovnih grešaka. Nekako nam je više bilo bitno da nešto napišemo, da nas ima na internetu, da i mi možemo da se pohvalimo da imamo blog.To je trajalo , otprilike 6 meseci kada je naš opet kolega poštar Milan Jovanović rešio da nam pomogne i da nam napravi potpuno novi sajt. Novi izgled privukao je nove čitaoce, neke nove saradnike, a i mi smo osetili da je vreme da počnemo ozbiljnije da radimo. Tako da može da se kaže da je pravi početak DOTKOMa negde početak juna 2016. godine.

Koliko danas imate saradnika i ukoliko nije tajna, kolika je posećenost sajta?

  Na današnji dan ekipu Dotkoma čine : Aleksandar Tepić i Zoran Popnovakov, urednici (trenutno ja imam više slobodnog vremena pa sam glavni urednik, ali potpuno smo ravnopravni u odlučivanju, a postoji i doza demokratije pa često pitamo ostatak ekipe o nekim bitnim stvarima), Hugo Nemet, poštar, illustrator I karikaturista koji je već veteran karikature i koji nam pomaže da premostimo pauze između priča, Ivan Drobnjak, pisac kratkih priča i naš lektor, Igor Ember, takođe čovek koji izvrsno piše (inače, bivši policajac) i dve pripadnice lepšeg pola, Lidija Feher, koja je ušla u našu priču sa namerom da populariše stand-up komediju, ali sve češće radi i intervjue i piše zanimljive tekstove i na kraju Milica Cvetković, naša Cvećka koja, verovatno, ima najviše iskustva u pisanju i žena koja pored svih obaveza koje ima kao supruga, majka i zaposlena žena stiže da pročita gomilu knjiga, napiše svoje impresije o njima. Nije nebitno ni to što gaji poznanstva sa mnogim piscima iz Srbije i regiona. Ima još nekoliko ljudi sa kojima povremeno sarađujemo, ali prva postava je ova navedena. Nekoliko ljudi je neko vreme dalo svoj doprinos sajtu, ali oni iz raznih razloga nisu više sa nama, ali im se ja, svejedno, zahvaljujem na svakom tekstu, slici, svakoj ideji kojom su doprineli kvalitetu portal.Prosečna posećenost sajta je oko 700-800 pregleda dnevno, sa čim sam prilično zadovoljan. Ima dana kada ima i dosta manje, ali ima i kad ubodemo neku temu pa bude i par hiljada dnevno. Naravno, na početku je to bila vrlo mala cifra, par desetina pregleda na dan, ali u 2017. godini smo postali dosta popularniji. Na moju žalost, muzički članci nam obaraju prosek što se tiče posećenosti, ali ne odustajem od njih, jer je to bila inicijalna kapisla i glavni razlog zašto smo pokrenuli sajt. Naravno, svestan sam da kad bismo pisali o estradi i popularnijim muzičkim izvođačima bilo više pregleda, ali to ne želim da radim, jer to više ne bih bio ja. Dogovor je – Politike i estrade na DOTKOMu neće biti !

Da li je teško boriti se sa konkurencijom? Imate je, znam bar dva portala koji se bave sličnim temama.

– Iskreno, ne razmišljam o konkurenciji. Velik je internet, ima mesta za sve. Desi se da neku ideju koja mi se motala po glavi vidim na drugom portalu, pa budem ljut zašto sam bio lenj i nisam odmah napisao nešto o tome pa su me drugi preduhitrili, ali brzo nađem neku drugu temu.

Ravnica ima dušu

Zorane, Vi ste rođeni u Novom Sadu, tu i živite sa porodicom. Kako danas izgleda život u ovom lepom ravničarskom gradu, a kako je Novi Sad nekada izgledao?

– Rođen sam, živim ceo svoj život i umreću u Novom Sadu. Volim ga neizmerno, ali moram da priznam da to nije više onaj grad u kom sam odrastao, momčio se, oženio…Postao je prevelik, bučan, prljav i ružan, ali ga i dalje volim. Danas je pun prostaka, kriminalaca i ljudi koji tu žive, ali ga ne vole. Naravno, i dalje postoji veliki broj Novosađana koji ga obožavaju, ali se bojim da su malo skrajnuti. A možda sam samo sa godinama postao matori pesimista i cinik ?

Na portalu imate i kategoriju Priče iz ravnice. Da li se slažete sa mnom ukoliko kažem da je to divan način da se prikaže lokalpatriotizam?

– Ja sam veliki lokal-patriota i ovo pisanje o Vojvodini i ravnici je jedan od načina da pokažem tu ljubav. Ipak, najteže mi je da izaberem temu o čemu bih pisao kada odlučim da pišem o Novom Sadu i Vojvodini, jer postoji dosta sajtova sa tim temama i nekoliko pravih, ozbiljnih hroničara, među kojima bih izdvojio Zorana Kneževa, čoveka kojeg neki osporavaju, ali ja mu skidam kapu na istrajnosti i posvećenosti. Moram da priznam da ponekad kada primetim da nam posećenost sajtu opada namerno napišem neki tekst koji se bavi vojvođanskim temama, jer su to članci koji se najviše čitaju, naravno uz “Priče iz poštanske torbe”.

Poštarske i druge priče

Vi radite u pošti i na portalu postoji veliki broj priča u kojima su glavni junaci poštari. Koliko ima istine a koliko fikcije u tim pričama?

– Aleksa i ja radimo kao poštari dosta dugo (on 12, a ja 26 godina) i imamo puno iskustva i puno anegdota i događaja koji se mogu pretočiti u lepe priče. Moram da priznam da su gotovo sve priče istinite, to jest, apsolutno sve su inspirisane događajima koji su se desili nama ili našim kolegama, ali negde smo Aleksa i ja dali sebi malo slobode pa dodali i koji izmišljeni detalj.

Da li je težak život poštara?

– Mnogo ljudi ima predrasude da je poštarski posao lagana šetnja i javljanje komšijama, ali, pogotovo u današnje vreme, biti poštar je vrlo odgovoran i težak posao. Osim vremenskih uslova ( kiša, sneg, sunce, ) direktan rad sa ljudima i veliki broj sudskih i pošiljaka koji zahtevaju tačnost, odgovornost i punu koncentraciju čine ovaj posao prilično teškim. Nikad poštari nisu imali neku veliku platu, ali bilo je bakšiša pa su mnogi zavideli meni i mojim kolegama, ali u današnje vreme kada ne nosimo više penzije i ostale isplate, ostala nam je samo plata koja je debelo ispod republičkog proseka.

Dopalo mi se što je jedan tekst posvećen i vašim koleginicama. Da li ste tim tekstom pokušali da objasnite običnim građanima da su i zaposlene na šalterima samo ljudi, a ne roboti?

– Taj tekst je i napisala naša koleginica iz Beograda, Snežana Rađen Jovanov i jako mi je drago što je imao baš veliki broj pregleda i što se ljudima svideo. Ja sam puno puta rekao da je posao šalterskog radnika možda i teži od poštarskog, jer ljudi sa druge šaltera ponekad sebi previše dozvoljavaju, a zaboravljaju da su šalterski službenici (šalteruše, kako im mi tepamo) takođe ljudi, žene sa svim svojim vrlinama, manama, problemima i raspoloženjima. Voleo bih da ubuduće imamo i više priča o događajima sa šaltera, pa pozivam i naše kolege i koleginice da opišu neke događaje, ali i obične građane koji imaju dara za pisanje da nam napišu neku priču sa šaltera.

Vraćam se ponovo na Vaš portal. U njemu ima mesta za sve koliko sam videla na prvi pogled. Koje sve kategorije imate, sem priča?

 Pre jedno dva meseca smo shvatili da neke tekstove nemamo gde da smestimo pa smo pravili novu reorganizaciju. Trenutno imamo 17 kategorija : Tajne Poštarske torbe, Vinyl (uglavnom biografije bendova), Iz Garaže (Intervjui i predstavljanja novijih grupa) , Movizzz ( Preporuke i recenzije filmova), Recenzije (muzike), Dbuks (priče o knjigama), Priče iz ravnice, Susjedi ( Region), Ruke ( Tekstovi o kreativnim i zanimljivim ljudima), U prolazu (kratki intervjui i članci opet o zanimljivim facama), Predstavljamo, Digitalna Galerija (fotografi- amateri), Slika ili 1000 reči? (karikature i ilustracije), Život (kratke priče), Future Sound Of Danube (rubrika o elektronskoj muzici), Otvoreni prelom Duše (priče prepune emocija 🙂 )

Kad poštar dođe kući

U ovom delu intervjua obično postavljam privatna i druga, obična pitanja svojim sagovornicima.

Zorane, da li ste razmišljali da objavite zbirku priča sa Vašeg portala?

  Naravno, čak nam je jedna prilično poznata književnica ponudila pomoć da izdamo knjigu sa poštanskim pričama. Mislim da nam treba još nekoliko dobrih priča da zaokružimo celinu za jednu knjigu. O tom- potom, ali svakako nam je želja da izdamo knjigu.

Pošto se Vaš portal bavi kulturom, zamislite da ste dobili mesto ministra kulture. Šta biste najpre uradili na tom radnom mestu?

– Tražio bih više para za kulturu od premijera i ministra finansija ! Uveo bih komisiju za šund i takva izdanja dodatno oporezivao. Rijaliti programima bih dozvolio samo noćno prikazivanje ili ih proterao na kanale koji nisu slobodni, već se plaćaju. Više termina na nacionalnim frekvencijama bih dao rock, blues, jazz i klasičnoj muzici. Savetovao bih urednicima da smanje broj emitovanja holivudskih filmova i tražio da daju šansu evropskom filmu i manjim kinematografijama.

Koliko Vas porodica podržava u svemu šta radite?

 Supruga Snežana me od početka podržava. Svesna je moje ogromne ljubavi prema muzici i pisanoj reči (dokaz je puna kuća diskova i knjiga). Čak je na počecima sajta napisala nekoliko odličnih tekstova u rubrici “Otvoreni prelom duše”, ali u zadnje vreme ponekad učestvuje davanjem nekih predloga i ideja o čemu bi se moglo pisati. Deca, Branislav i Ivana su odrasli ljudi i isprva su sa smeškom gledali kako se njihov ćale rve sa kompjuterom, sajtom i tekstovima, a sada vrlo često i pročitaju nešto sa Dotkoma. Oni su ipak nova generacija i često im Dotkom zaliči suviše retro.

Znamo da vremeplov mašina ne postoji. Da postoji, u koje vreme biste otišli ili se vratili?

Da se razumemo, moja najveća životna želja je da naučnici izumeju vremeplov. Pošto sam ja po karakteru “Neverni Toma”i ne volim istoriju jer joj ne verujem, to jest, ne verujem ljudima koji je pišu i koji su je pisali, najviše bih voleo da sednem u vremeplov i pogledam šta se to stvarno desilo , recimo, na Kosovu Polju, za vreme starih Rimljana ili u II Svetskom ratu. A vreme u koje bih voleo da se vratim su definitivno, šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka – zlatno doba rokenrola, Radio Luksemburga i odlaska u Trst po farmerke i nove ploče…

Član ste Fejsbuk grupe Kutak za prozni trenutak…Da li imate vremena da pročitate neki blog i kakvo je Vaše mišljenje o blogerima?

-. Meni lično, dva sajta su privukla pažnju i često volim da ih čitam. To su – “Priče sa dušom”, Nenada Blagojevića i da budem iskren, ja bih jako voleo da naš sajt liči na njegov, ali je besmisleno da budemo njegova kopija i “Moje priče”, Neša Popovića- Shoneryja. On je zaista odličan. Volim njegov stil pisanja. Ima još odličnih blogova , pogotovo koji uređuju žene, pomenuću samo Olju Ristić, Negoslavu Stanojević…Ima ih još, izvinjavam se onima koje nisam pomenuo, ali ovih sam se sad setio.
Ljudi, pišite, pa makar vam se trenutno čini da to što radite i nema previše smisla. Dovoljno je da to što radite da se svidi bar jednom čoveku, pa ste uradili korisnu stvar. Širite pisanu reč i kulturu, previše je malograđanštine, nekulture, prostote i polupismenih ljudi na ovim prostorima.

Zorane, da li je ovo Vaš prvi intervju i da li su Vam zanimljiva pitanja?

 Nije mi prvi intervju. Nekoliko puta sam već davao što pisane, što slikane intervjue i mogu da kažem da sam već iskusan u tome :). Dokaz da su pitanja zanimljiva je i to što sam se prilično raspisao, zar ne ?

Pošto je ovo prvi intervju ove godine, šta biste poželeli čitaocima bloga u Novoj 2018.godini?

  Čitaocima bloga bih u Novoj 2018. godini poželeo pre svega puno zdravlja, manje stresa, više dobre muzike, lepih knjiga i odličnih filmova. Kulture, pre svega. Bavite se sportom, živite zdravo, birajte prijatelje…

Hvala na izdvojenom vremenu.

 Hvala što ste obratili pažnju na Dotkom. Znači nam to.

Priče sa Dotkom Nepolitikinog Zabavnika možete čitati OVDE

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.