Posleponoćna seansa

Ponoć je davno prošla. Palim cigaretu. Počinje još jedna posleponoćna seansa. Seansa u kojoj nije prisutan psiholog, psihijatar, psihoterapeut. Nisu potrebni. Sama se borim sa svojim sećanjima. Nisam popila tableticu za spavanje. Izbegavam to da pijem. Samo u retkim prilikama, kada moram rano da ustanem. Tada rano odem na spavanje i tabletica pomogne da lakše utonem u san.

***

Ja nigde ne žurim. Ne radim. Nemam decu. Nemam obaveze kojima moram da ispunim dan. Mačka je uhvatila moj ritam. Spava kad ja spavam i budna je kada sam ja budna, uglavnom.

***

Muziku slušam ponekad, ne svaku noć. Tišinu remeti nečija mašina za veš, negde u nekom stanu iznad mene.

Volim tišinu. Ne volim da pričam, ne znam da pevam. Nekada davno, u drugom životu morala sam mnogo da pričam. Stalno da pričam. I niko nikada nije saznao da ja zapravo volim tišinu.

***

Danas pričam sa mačkom. Sa majkom o nekim opštim stvarima, svakodnevnim. I ponekad mi se javi neki komšija ili komšinica.

Ne računam konverzaciju u prodavnicama, na kioscima. Ne računam tu ni neke razgovore koje vodim sa prijateljicom koja dođe kada završi sve svoje obaveze. Jednom u deset dana. Stvaram tako privid da sam socijalno biće. Da se družim.

Hmm..ipak nisam apsolutni usamljenik. Lažem. Jesam. Jako sam usamljena. Čak se ni dnevniku ne jadam kao pre. O svojoj usamljenosti ćutim. Ljudi beže od usamljenika. Plaše se da je samoća prelazna bolest. Kao boginje ili šarlah.

Da li su nekome važne ove stvari, ova sećanja koja se vrte pred mojim očima kao na filmskoj traci? Da li su stvarno važne? Ne znam.

***

Ulazim na youtube. Moram. Jedan dečak je želeo da hoda sunčanom stranom ulice

Nije dobio priliku za to. Skrenuo je Aki ka suprotnoj strani.

AKI! Dvadeset dve godine spava mirnim snom.

Delili smo krem bananice, cigarete, koka-kolu, i kifle. Ćutali smo. I bili smo bliski. Drugari. Reči nam nisu bile potrebne da se razumemo, da znamo da li smo srećni ili tužni. A često smo bili tužni.

Onog dana kada sam saznala da je izgoreo u stanu kod T. ćutala sam. Tek uveče sam plakala. Nije hodao nikada sunčanom stranom ulice. Nikada.

****

Zašto prizivam duhove? Zašto čeznem da prošlost vratim? Zašto gutam knedlu kad se setim Akija?

Mogla sam da mu pokažem put do sunčane strane ulice. Nisam. I sama sam tih dana, tih godina stajala na ivici. On mi nije dozvolio da pređem na drugu stranu. Znao je da je tamo samo mrak. Ništavilo obojeno sa ponekim flešom sreće koje traje koliko traje dejstvo belog.

****

Još jedna cigareta pre odlaska u krevet. U krevetu me čekaju knjiga i mačka.

Neću noćas o ljubavi. Neću uopšte da pišem o ljubavi.

Bezbolnije je da se vratim u one rane dane..Dane bezbrižnosti i prave sreće koju nisu pomutili ni česti odlasci u ortopedsku bolnicu „Banjica“.

***

Gotova seansa, pita me moje drugo JA?

Jeste, za sada.

Ali nema spavanja, nastavlja taj đavolak iznad moje glave.

Nema. Odgovaram.

****

Neke foldere ne treba otvarati. Neke treba. Ne da bi prikazali moju lepšu stranu, već zbog toga što su važni. I stoje godinama zatvoreni.

Drugi put, možda. Ne noćas.

Noćas je bilo važno sećanje na Akija.

– Inspirisana romanom “ Bdenje“ i životom Saše Stevića

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.