Poslednja šansa

Nad ravnicom se lagano spuštalo veče. Marija je popila svoj čaj od kamilice i pojela parče hleba sa domaćim maslacem koji joj je donela komšinica Mira.
Upalila je svetlo, zatim ga ugasila. Voli mrak. U danima njene mladosti živelo se u mraku, samo sa svećom, sve dok struja, mnogo godina kasnije nije stigla u selo.
„Ah, ipak da upalim svetlo, da opet gledam stare slike, bolje njih nego televiziju“ pomislila je Marija.
Sporim koracima se uputila do ormana u kome se nalazila velika limena kutija puna starih ali i novih fotografija.

Gledala je slike svog venčanja, sliku na kojoj se u zimskom danu vozi u čezama sa svojim voljenim Markom. Ređale su se fotografije, kao na filmskoj traci. Svadbe njene kćerke, njenog sina. Njen unuk kao maturant, zatim kao vojnik. Fotografija unuke na dodeli diploma po završetku Medicinskog fakulteta.
Drhtavom rukom je vraćala fotografije u kutiju. Vreme je za spavanje, reče samoj sebi.
Dugo se prevrtala te noći u krevetu. Razmišljala je šta da radi.

Pre dva dana su joj u obližnjem gradiću, u bolnici saopštili da joj je rak mozga napredovao i da ima brojne metastaze, pitanje je koliko njeno bolesno srce i iscrpljen organizam još mogu da izdrže. Do te bolnice vozio ju je komšija, Mirin muž.

Deca i unučići su sve ređe zvali i dolazili. A nije bilo tako dok je Marko bio živ.
Kuvala im je omiljena jela, pekla palačinke, slavska trpeza uvek je bila puna raznih đakonija i na slavi je bilo mnogo ljudi.
Mnogi rođaci su umrli. I Marko je umro. Deca nisu imala vremena da dođu jer su obavljala važne poslove. Unuk, ranjen na ratištu, jedini je imao opravdanje za svoje nedolaske.

A i ona više nije imala snage, posle dva srčana udara, da pravi veliku gozbu povodom krsne slave. Slava su žito, sveća i vino, rekao joj je sveštenik.
Ona bi tog dana umesila i neki jednostavni kolač i pozvala komšije na kafu. Sve da se slava ne ugasi.
Eto, i slava joj je sada na pameti, a mora da donese odluku. Treba da zove decu i unuke. Da im kaže da je kraj blizu i da treba da iskoriste poslednju šansu kako bi je videli. Njoj su joj svi mnogo nedostajali.

Jutro je svanulo i Marija je teškim koracima krenula da nahrani svoje koke. Imala je samo njih pored psa Bobija. Nije mogla da drži više imanje kao što su nekada ona i Marko radili.
Uz prvu jutarnju kafu, pošto je namirila svoju čeljad, uzela je telefon.
Zvaće prvo sina, zatim kćerku. Mora to da uradi.

– Sine, mama ovde. Izvini čedo što ti ne dam mira..
– O, mama, pa kako si? Dugo se nismo čuli a ni videli. Ja uskoro imam sastanak, reci mi kako si..
Marija je progutala suzu koja je krenula niz lice.
-Sine, ja umirem. Volela bih pre nego što se pridružim mom Marku da vidim tebe, snajku, decu.
-Dobro mama, videćemo da dođemo ovih dana. Ćao, ljubim te.

Sličan je bio i razgovor sa kćerkom. I ona je žurila na sastanak.
Sin je radio kao direktor velike kompanije, a kćerka je bila načelnica u nekoj beogradskoj opštini.
Nije im Marija zamerala. Mnogo rade, mnogo troše..a ona je stara, šta njoj treba..neka rade deca.

Pozvala je i unuka koji je radio od kuće. Iz invalidskih kolica pisao je neke Ugovore, neke spise za Udruženje invalida rata. Završio je prava pre nego što je otišao na ratište.
Crni rat. Nikome nije ništa dobro doneo.
-Bako, ja mogu da dođem kad se dogovorim sa ovim mojima iz Udruženja. Treba da obezbede kombi za mene. Znaš da tata i mama nemaju vremena da me dovezu.

A onda je već uplakana Marija pozvala i unuku koja je stažirala u jednoj bolnici.
-Bako moja, pa što nisi zvala ranije. Promeniću smenu i eto mene.

Marija je plakala posle ovih razgovora. A onda se osmehnula. Ipak će doći.
Podupirući se uz štap izašla je iz dvorišta na ulicu a onda ušla u susednu kuću.

-Miro, dolaze mi deca. Hoćeš da mi pomogneš da sredim kuću i napravim nešto od jela?
-Hoću tetka Maro, hoću. Važno je da oni dođu.

*
Dva dana kasnije kuća je bila čista, jela i kolači spremljeni. Mariji je njena komšinica Mira pomogla da se okupa a oprala joj je i kosu.
Svakog popodneva je Marija sedela na klupi na ulici čekajući goste. Oni nisu dolazili.
Posle tri dana je kolače i hranu stavila u zamrzivač, po savetu njene Mire. Vruće je i sve može da se pokvari, a brzo se iz friza odmrzne, tako joj je rekla Mira.

Dani su Mariji prolazili u iščekivanju. Nije više zvala „svoje Beograđane“. Verovatno su mnogo zauzeti. Neće ona da ih uznemirava.

*
Jednog jutra par meseci kasnije, Marija je pala pored kreveta. Više nije ustala. Mira je pronašla svoju dragu komšinicu posle nekih sat, dva.

Zaplakala je jer je Maru volela kao da joj je rođena majka. Onda je Mira pobesnela. Nazvala je Marijinu decu i unuke. Rekla im je da je baka Mara preminula.
Svi su se pojavili ubrzo.

Gledajući njihove suze u očima Mira nije mogla da izdrži a da ne kaže:

-Šta plačete sada, i da li su suze iskrene ili već razmišljate kako ćete podeliti kuću i imanje? Nije vas bilo a Marija je želela, beskrajno mnogo želela da vas vidi. Sram vas bilo, niste iskoristili poslednju šansu da vidite svoju majku i baku!

Svi su se pognute glave uputili ka kući. Zatvorili su vrata Miri. Moćni i oholi, ipak su znali da su pogrešili, mnogo pogrešili.

1 thought on “Poslednja šansa

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.