Poruke sa Bodenskog jezera od Marijane Hoffmann

251389_205450956165206_7024128_nU svetu blogosfere srećemo mnogo dobrih blogova. Iza svakog bloga stoji autor čiju životnu priču ne poznajemo. Tek kada postanemo virtualni prijatelji jer nam se stavovi o životu podudaraju, možemo da saznamo mnogo o njima. I da naučimo mnogo od njih.

Marijana Hoffmann, devojačko Janković, Beograđanka koja danas živi u Nemačkoj, na Bodenskom jezeru. O životu u inostranstvu, drugačijem mentalitetu, o veri i drugim stvarima danas razgovaram sa Marijanom. Ona je završila Filozofski fakultet, odsek istorija, i dok je živela u Beogradu predavala je u školama istoriju i građansko vaspitanje. Ali, pre početka intervjua želim da citiram Marijanine reči iz njene biografije:

Diplomirani istoričar u potrazi za dubljom poentom i primarnom bitnosti. Bezazorna i komotna, piše jer šta bi znala bolje. Medvedasta i virilna, operiše područjima Bodenskog jezera. Nekad učinkovita, nekad bez učinka, poštuje svačiji iskreni umni i fizički rad.

Veruje u sebe da bi znala da je nekad postojala.Puno čita jer to je način da ućuti.Smatra da pisanje nije pisanje ukoliko posle toga ne zažališ.Usuđuje se da sanja. Na kraju shvata da mora da se probudi ali bar se naspavala. Voli fantu, filter kafu, turski kebab, kineske nudle u curry sosu, čizkejk, srpsku pitu s višnjama i gibanicu, crni čaj sa ukusom bergamota, Roberto Cavalli parfem Paradiso, stereo uređaj nostalgija, vintage nameštaj.

Ne voli ravnodušnost, omalovažavanje, vređanje, obraćanje ‘sa visine’, ismejavanje, podsmeh.“

                         Nemačka i život u njoj

Marijana, na samom početku želim da ti se zahvalim što si pristala na ovaj intervju. Kako su izgledali tvoje detinjstvo i mladost u Beogradu?

Kao prvo, želim da ti se zahvalim što si u okeanu blogova primetila baš moj blog, čitala moje tekstove, obratila pažnju na njih, komentarisala. Živimo u vremenima kada ljudi samo površno listaju internet sadržaje, klikću bez zadržavanja, lajkuju a nisu ni pročitali, i sve to virtuelnom svetu daje obrise trivijalnosti. Radosna sam kada neko deo svog vremena odvoji baš za čitanje mog teksta, cenim to i zahvalna sam svima koji pažljivo i sa interesovanjem čitaju ono što na svom blogu prezentujem.

Odmah bih se ogradila od onog termina “ rodjena Beogradjanka“ 🙂 jer ja jesam rođena u Beogradu ali paradoksalno nisam ono što ljudi nazivaju rođenim Beogradjaninom, i dobro je što je tako jer taj termin upotrebljavaju neki ljudi da bi degradirali one koji u Beograd dolaze. Provela sam nekoliko divnih godina u Beogradu, tačnije na Dorćolu, u ulici Stevana Visokog. Tamo sam stanovala tokom studija istorije. Fakultet mi je bio na par ulica udaljen od stana. Sećam se tih dana sa nostalgijom. Sećam se pekare “ Štrudla“ gde bih kupovala burek ili peciva za doručak, dok bih čekala tramvaj dvojku da me odveze do Kalemegdana, odakle bih peške Knez Mihailovom išla na fakultet, na svakodnevna predavanja. Pitam se da li još uvek postoji ta pekara, rado bih nekad ponovo prošla tim ulicama Dorćola. Gledala sam Petra Banićevića i Ivanu Žigon u predstavi „Pigmalion“, i to pamtim takođe kao prelepu uspomenu iz glavnog grada. Inače, svoj život sam uglavnom provela u rodnom mestu svoga oca – Stepojevac, na Ibarskoj magistrali, na 42 km od Beograda. Moj otac je dugo živeo u Valjevu, i kada se oženio mojom majkom ponudio joj je da stanuju baš tamo. Ona je radila kao trgovac u Inex radnji u Stepojevcu ( tada dobrostojećoj) i nije želela da napusti posao. Predložila je mom ocu da sagrade kuću na njegovom imanju. Otac je imao tada samo malu roditeljsku kuću. Pristao je i ostali su u Stepojevcu. Sagradili su lepu kuću, u kojoj je sada samo moja majka. Otac je umro pre 4 godine a ono što je usadio meni i sestri je ljubav prema livadama, šumama, njivama, bašti, Kolubari…Ja sam dete Kolubare, tamo sam kampovala, posmatrala pecaroše, uživala u prirodi. Sudbina je htela da život u blizini reke zamenim životom pored jezera. Ta voda, večiti element i esencija bitisanja, prati me ceo život.

Pričaj nam malo o životu u Nemačkoj. Koliko se mi razlikujemo od Nemaca?

Moj život u Nemačkoj je jedno potpuno novo iskustvo koje se ne može uporediti ni sa jednim prethodnim iskustvima iz Srbije. Razlike su velike. Dva sveta. Ja sam deo Istoka koji je došao na Zapad baš kao i sunce koje na Istoku izlazi ali ceo dan hita da na Zapad zađe, da ode u mirni beskraj, na počinak. Neću govoriti da je ovde čisto, a u Srbiji nije jer to iritira ljude u Srbiji. Oni ne vole da im neko ko na Zapadu živi uputi bilo kakvu kritiku. Jednom sam sedela sa drugaricom na Savskom keju, na jednom splavu a jedan stari televizor je slobodno plivao u reci. Ne smeta nam? Okej, ne smeta. U Nemačkoj se smeće odvaja u nekoliko različitih kontejnera, posebno staklo, posebno karton, zasebno biološko smeće. Da li je problem da se u Srbiji primeni odvajanje smeća? Da, problem je jer predlog dolazi iz EU a mi baš i ne volimo da nam neko tamo komanduje šta ćemo u svom dvorištu da radimo. U marketima postoje automati za prazne flaše koje se tako recikliraju. Jedna flaša je 25 centi. Popiješ sokove ili mineralnu vodu, odeš u market, ubaciš flaše da ih automat ispresuje i dobiješ bon u vrednosti tih flaša. Nekad bude i nekoliko evra, ako si odneo mnogo flaša. Taj bon koristiš na kasi. Plaćaš njime ono što si kupio. Tako ti račun bude manji. Smatram da je to sjajna ideja. Čuvaš prirodu a i štediš novac. Nemci su jako vredni i tu se svaka priča završava. Ljudi rade, ne planduju, nema beskonačnih pauza za kafu, nema vikanja u čekaonicama, nema čekanja na vozove. Dolaze tačno. U minut. Samo blesavom čoveku se to ne može svideti ili nekom ko hoće da tera inat. Ovde nema partijskog zapošljavanja, i to vidim kao odliku normalnog društva. Nažalost, Srbija nije u EU, moja diploma još nije nostrifikovana, školski sistem se razlikuje. Ovde nastavnici predaju po 2 predmeta tako da bih jedan predmet morala ekstra da polažem. To je trenutno neizvodljivo jer sam baš posvećena detetu i porodici. Možda kasnije kad ćerka bude veća. Ono što sam uspela i što je bilo jednostavnije: prevela sam jedan sertifikat za maserku koji sam imala iz Srbije, iz vremena kad sam radila u jednoj teretani. Fitnes, masaža i lekovito bilje su moja velika ljubav, pored istorije, a Bodensko jezero i brojni hoteli nude uslugu masaže. Radim u jednom spa resortu, hotelu sa 4 zvezdice. Nemam puno radno vreme jer je ćerka u vrtiću do 14h tako da sam odabrala opciju „mini job“. Dva do tri sata dnevno radim, i ne svaki dan. Trenutno učim „hot stone“ masažu, ovde jako popularnu, dakle masažu vrućim kamenjem. Masaža pomaže ublažavanju napetosti i stresova, i to svima danas treba. Jedno vreme sam radila i u termama. Inače, odlazak u terme je naš nedeljni porodični ritual. Tamo se opustimo pod mlazevima, a i ćerka se raduje. Voli vodu.

Tvoja kćerka ide u vrtić. Kako izgleda njeno odrastanje, koliko se nemački vrtići razlikuju od naših?

Moja ćerka ide u jedan katolički vrtić . Ovde nema pravoslavnih vrtića, mada je ta podela meni postala nebitna. Isus je jedan i hrišćanstvo je jedno. Ne smatram izdajom ili šizmom ni protestante niti bilo koga. Neka svako veruje u šta hoće ili ne mora da veruje. Moj muž nije vernik. Odrastao je u istočnom Berlinu, u vreme DDR-a i kaže kako veruje u rad.  Ćerka se u vrtiću igra sa Ilajdom ( Turska), Angelosom (Grčka) , Šeron ( Kuba), Umijem (Tunis), Aleksandrom Lipatovim (Rusija), Fabiom (Italija), i naravno sa domorodačkom nemačkom decom.  Hoću da kažem da je vrtić kao i današnje nemačko društvo – multikulturalan. I ja očekujem da ona tu stekne toleranciju prema različitim narodima i verama. Ona je Nemica i Evropljanka. Otac joj je Nemac. Ja sam Srpkinja. Moja ćerka je Nemica srpskih korena. Nemačka je njena domovina, a Srbija je domovina njene majke i to je sasvim jasno. Ja sam se prilagodila domovini svoje ćerke iz velike ljubavi prema svom detetu a i prema mužu.

U Beogradu si predavala istoriju u školama. I obrazovni sistem se razlikuje od našeg, zar ne?

Da, predavala sam istoriju i građ.vaspitanje u nekim školama na teritoriji opštine Lazarevac. Bila sam uglavnom zamena kada bi neka profesorka otišla na porodiljsko bolovanje. Nisam imala sreće da dobijem stalno zaposlenje. Tog perioda se takođe sa nostalgijom sećam. Volela sam učenike a i oni mene. Bila sam blaga. Nisam htela da ih opterećujem bespotrebnim znanjem. Sećam se da su me direktorke kritikovale zbog toga. One su želele da decu napumpaju informacijama koje im nikad u životu neće trebati, a ja sam se trudila da im prenesem osnovne stvari, ono što ostaje kad znanje izbledi. U Nemačkoj nema preopširnih školskih programa, ima dosta prakse a praksa svima treba, za teoriju ćemo lako. 

Da li si nekada razmišljala o povratku u Srbiju, u Beograd?

Ne, ne bih se nikada mogla vratiti u Srbiju. Već sam rekla, poštujem domovinu svog muža i svog deteta. I on poštuje moju domovinu. U Srbiji boravimo svakog leta nekoliko nedelja. Obilazimo etno-sela, manastire i banje, ono vredno što Srbija ima. I naravno moju kuću, moju majku i sestru. Uslovi za život u Srbiji nisu baš najpovoljniji, osim toga oboje radimo u Nemačkoj; možda dođemo kad budemo bili u penzijama  a ćerka neka odabere sama kad odraste, koja joj se zemlja više sviđa tu i neka živi. 

Život pored Bodenskog jezera

Ljudi su od davnina živeli pored vode, jer voda je izvor života. Ti imaš tu sreću da živiš pored Bodenskog jezera.

11059983_893121304064831_1286374283014612015_o

Da, sreća je živeti pored jezera. Šetati se obalama. Piti kafu u restoranima na obali. Ploviti brodom. Čamcima. Plivati. Zaista, relaksirajuće šetnje uz čarobne zvuke galebova i labudova učine da uvek obnavljam svoju energiju. Mislim da me je život pored jezera i ojačao. Ranije sam imala grip nekoliko puta godišnje, sada jednom ili nijednom. Čist je vazduh pored velike vode.

Vera u Boga daje snagu

U Beogradu si, pored istorije predavala i građansko vaspitanje. Otkuda onda interesovanje za veru. Koliko vera menja čoveka i šta ona za tebe predstavlja?

Na časovima građanskog vaspitanja imala sam običaj da deci kažem da je tolerancija kada ja navijam za Partizan a moj drug za Zvezdu i ne posvadjamo se zbog toga. Oni su me gledali svojim začuđenim okicama jer su se verovatno svađali zbog fudbalskih klubova. Tu nalazim sponu i sa verom. Ako imaš ljubav u sebi ti ćeš biti tolerantan prema svima koji u nešto veruju. Ekstremizam nikom ne donosi dobro već samo blaga reč. Sećam se svog hodočašća u Ostrog. Ono me je izmenilo. Videla sam narod koji je klečao, koji se kajao pred moštima velikog sveca i znala sam da nešto postoji. Pokojni Marinko Madžgalj je pred smrt otišao na Ostrog, da se krsti. Ima nešto. Neki zov savesti ili pokajanja kao reintegracije čovekove duše. Moj brat od ujaka je monah na Sv. Gori u manastiru Simonapetra i njegov životni put uticao je na čitavu našu familiju u Srbiji. Svi smo tada postali pobožniji i dobili želju da razrešavamo zapitanost o smislu i Bogu, svako na svoj.

Marijana kao supruga, majka, zaposlena žena

Dvadeset prvi vek doneo je promenu u našim životima. Svi žurimo negde, takav brzi tempo diktira život. Ti si supruga, majka i zaposlena si. Kako usklađuješ svoje privatne obaveze sa poslovnim?

 

Jao, obaveze je jako teško uskladiti. To je jurnjava do vrtića, do posla, do marketa u kupovinu. Tu je i blog koji vodim. I to je jako zahtevno. Ako žena mnogo „visi“ na internetu odmah je stan u haosu, nema kvalitetnog ručka i zato se trudim da svoj virtuelni život smanjim na najmanju moguću meru.

Pisanje kao ljubav, strast

I pored brojnih obaveza, uspevaš uspešno da vodiš svoj blog. On se razlikuje od mnogih jer u njemu obrađuješ mnogo tema. Pišeš o mitologiji, istoriji, tvoje priče su neobične.Kada si osetila potrebu da pišeš, i odakle crpiš inspiraciju?

Volim blog. Nije lako biti bloger ali je nezamislivo ne biti bloger  Ponekad su moji blogovi predugački pa zato intenzivno razmišljam da ih pretočim u neki roman ili zbirku pripovedaka ili kako ja to volim da kažem: pripovesti. Ideja uvek ima. Inspiracija je svuda oko mene, život sam. Brojni dvorci koje sam ovde posetila pružili su mi inspiraciju i o tome tek treba da pišem. Dvorac Salem, zatim dvorac dinastije Hoencolern – Sigmaringen. Potom, umetnost na jezeru je neiscrpna tema, umetnost balansa kamenja. U Konstancu postoji jedna zgrada gde je boravio reformator Jan Hus, ove godine je i godišnjica reformacije, veliki jubilej. Ne zaboravimo, da je Zoran Đinđić doktorirao baš u Konstancu. Ja sam imala čast da vidim njegov doktorat na nemačkom jeziku. Tražila sam da mi ga pokažu, i izašli su mi u susret. Osetila sam neverovatan ponos kada sam videla doktorsku disertaciju jednog Srbina u Konstancu. Neke imaginarne razgovore sa Zoranom tek spremam za blog. I on je šetao ovim obalama i ulicama kojima ja šetam i bio mlad i sanjao da promeni Srbiju. Vizionar koji je ostao neshvacen i prokažen. Potrebu za pisanjem osetila sam od najranije mladosti, počev od domaćih zadataka, pismenih radova i sl. Osvajala sam i neke nagrade u gimnazijskim danima. Jednom sam čak osvojila i putovanje u Grčku, u Pefkohori jer sam pobedila na jednom konkursu. Tema je bila: Kolubarska bitka. Književnost i istorija su moje dve velike ljubavi, na kraju je prevagnula istorija koju sam, upisala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i diplomirala kod prof. Nikole Samardžića na temu “ Istorija američke demokratije kao sistema vrednosti „. Htela sam neku temu koja bi uključivala Severnoameričke Indijance koje obožavam, ali naša katedra se nije bavila njihovom istorijom, tako da sam uzela nešto iz istorije SAD a ipak vezano i za njih. U mojim pisanjima ima elemenata istorijske nauke, epike, fantazije, prošlosti Srba, dinamike života u Nemačkoj. Sve se stopilo u jedan osobeni literarni miks. Dakle, ideja ima samo je problem s nedostatkom vremena.

O sitnicama koje život znače

Marijana, mislim da nemaš ništa protiv da malo razgovaramo i o „sitnicama“  koje čine život i obogaćuju ga.

Reci nam svoju definiciju ljubavi.

Ljubav je nešto što se gradi. Ili razgrađuje. Zaljubljenost je početni polet, dobar start a prava ljubav nastaje tek zajedničkim životom. Prava ljubav je onda kada te partner nikad ne zameni nekom drugom osobom. Prava ljubav je svakim danom sve veća. Tek nakon nekoliko godina braka mogu reći da je naša ljubav uzrasla i opstala. U svom mužu sam prepoznala ozbiljnost i potencijal za ljubav. Privukla me je njegova toplina i snaga. Bila sam opčinjena njim. Njegovim aktivnostima: vožnja motorom, profesionalno ronjenje, predan rad u firmi. Ta aktivnost ga drži u izuzetnoj formi i to me je privuklo, i sve ono sto mi je pružio, počev od pažnje, sigurnosti i deteta učinilo je da ga volim, svakim danom sve više. Njegovu izjavu ljubavi pratila je ponuda za brak i to je ono što ga je odvojilo od ostalih koji su mi izjavljivali ljubav a ponudu za brak nekako odlagali. Ljubav i brak su za mene neodvojivi. Ne sporim, može postojati i ljubav bez braka, svako ima svoju životnu priču i sve se razlikuju. Lično, svoje vreme i ljubav sam poklonila nekom ko je imao iste želje kao i ja: porodicu i brak i žalim za vremenom koje sam ranije poklanjala nekim neozbiljnim muškarcima koji su bili nedovršene ličnosti, tako bih sad to nazvala. No, to ubrajam u svoje greške koje su se pretvorile u spoznaju i iskustvo.

Šta te, pored porodice, čini srećnom?

Pored porodice, srećnom me čine svi dobri ljudi bilo virtuelni ili realni. Ima ih, hvala Bogu. Imam nekoliko prijatelja Nemaca, i ponekad odemo u Evropa park u blizini Francuske. To je drugi zabavni park po veličini u Evropi. Tamo je neopisiva zabava za decu. I svaki odeljak je posvećen jednoj evropskoj državi. U grčkom odeljku je ogroman trojanski konj i splavovi, u španskom je velika arena u kojoj nastupaju musketari i sl. Ima jedna kućica u koju kad uđeš budeš začaran kao u bajkama braće Grim i biraš ulogu. Ja sam jednom odabrala ulogu veštice, i neverovatnom tehnikom moj lik je ubačen na scenu, a moja kćerka je bila patuljak. Neverovatan zabavni park. Ogroman prostor. Da, Evropa park me vraća u detinjstvo i čini me radosnom.

Da li u tvom životu postoje oblačni dani i kako se boriš sa njima?

 Ima i tužnih dana. Onda kada saznam da je mama bolesna. Ona je već bolesna, ima dijabetes. Ali ima dana kad joj je baš loše, kad joj naglo padne šećer i jedva dođe na skajp. Tad se ne odvajam od skajpa. Hrabrim je, odem u apoteku i kupim joj lekove koje ona od svoje penzije ne može da kupi ili pošaljem novac. Jako je razočarana Srbijom. Uvek govori sa tugom o svojim radnim danima kada se zalagala na poslu, i o penziji s kojom ne može da preživi, a kamoli da se leči. Ja se baš plašim za mamu. Moja sestra joj je naravno bliže, u Lazarevcu i lako može da je obiđe, a ja ne mogu i to me kida. Nekad mama teši mene i govori da treba da gledam svoje dete a ona će se boriti. Ona je veliki borac. Nakon 2000 godine  je izgubila posao. Tada je i dobila dijabetes, u tim burnim dešavanjima prodaje društvene imovine tj.prelaskom društvenih firmi u privatno vlasništvo. Taj prelom je nekako prelomio i mamin život. Više nije bila ugledni trgovac, i nije imala novca da počne privatni biznis. Stečajni upravnik ju je poslao kući, i tada više nisam mogla da stanujem u Beogradu već sam putovala linijom 581 o kojoj je baš pre neki dan blogerka SuZa pisala. Videla sam sneg u autobusu i vrata koja ne dihtuju i setila se vremena kada sam se smrzavala na stanicama čekajući bus koji debelo kasni. I to su bili oblačni dani koji su tek životom u Nemačkoj isceljeni.

Koji je tvoj omiljeni pisac? Da li možeš da izdvojiš neku knjigu kao omiljenu?

Što se knjiga tiče izdvojila bih Isusove memoare Vuka Draškovića i Via Romana, takodje od njega kao i Kuću sećanja i zaborava Filipa Davida. Niko bolje od Draškovića nije opisao našu balkansku tragiku, taj carigradski drum koji nas je obeležio; različite konfesije, traženje krivaca a svi su krivi, sve strane u balkanskim sukobima. “ Nema veće istine od laži, niti opasnije laži od istine. Otkad je sveta i ljudi, niko nije ni kamenovan, ni raščerečen, ni ubijen kuršumom, ni obešen, ni zadavljen, ni posečen, ni proklet, zbog toga što je lagao. Glavom se plaćala jedino istina, i samo je istina anatemisana kao laž. “ – napisao je Vuk Drašković i svom romanu “ Via Romana“ i tako sažeo čitavu problematiku bitisanja na Balkanu, u nekoliko rečenica.

Poruke sa Bodenskog jezera

Kakve nam sve poruke šalješ sa Bodenskog jezera?

Ne moraš uvek formirati stav onako kako te svet uči. Misli svojom glavom. Neki ljudi nikada ne stisnu dovoljno petlje da izađu iz sopstvene ose, zato budi hrabar. Svako od nas tek treba da postane čovek. Srce ima svoja putovanja koja nisu otkrivena svakom, zato pazi na svoje, i na srca drugog, svašta se na tim putevima krije. Pretvaraj ružne misli u dobre i život će ti biti bolji. Ljudi sve više rade na spoljašnjem utisku, samopromociji, vizuelnom doživljaju, ali odavno ne sreću jedni druge jer nemaju lica kojim bi pogledali jedni druge. Maske se ne skidaju, a i kad se skinu, ispod uvek isto nelice stoji.

Negde sam pročitala da se ne treba plašiti lutanja jer su ona svojstvena čoveku. Plašiti se treba onog saznanja da svaki izabran put može biti nepovratno pogažen i da se jednom udaljen možda više nikada nećeš vratiti. Postoje lutanja koja imaju povratak, ali postoje i gubljenja iza kojih više nema ništa. Nemojte da se izgubite u životu, i ako se izgubite neka vas neko pronađe.

Život zna da bude surov. Čovek može da podnosi patnje, ali je teško da podnosi besmislenost patnji rekao je Berđajev. Ljudi pate ali i dalje traže smisao.Prkosite životu i kada vam se čini da on gubi smisao. I živite.

Marijanine tekstove možete čitati na njenom blogu, a ima i svoju FB stranu.

2 thoughts on “Poruke sa Bodenskog jezera od Marijane Hoffmann

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.