Pismo nekome

Danima je razmišljala kako da mu stavi do znanja da joj je drag. Nije imala hrabrosti da to uradi lično, uživo, da ga pozove na neku kafu. Nije želela ni da traga za njegovim brojem telefona i da šalje sms. Mejl je bio tako bezličan. I, pošto je znala da on voli prava pisma sela je, uzela papir, olovku i napisala pismo.

Poštovani, dragi M, 

Dugo se lomim kako da svoja osećanja iskažem na pravi način, a da taj način ne bude pogrešan. Zato pišem, jer znam da voliš ovaj stari, dobri način komunikacije.

Kad pomislim na nas, setim se prvo našeg susreta. Upijala sam svaku tvoju reč. Bio si moj uzor, bez obzira na relativno malu razliku u godinama. Ipak, nisam igrala sa tobom na maturskoj večeri. Igrala sam sa V. On je oduvek bio komunikativniji, i nekako veseli. Ti si godinama ozbiljan, mada se ponekad javi osmeh na tvom licu.

Jako si mi drag. Iskreno to priznajem. Znaš da sam i ja uvek bila ozbiljna i melanholična. Kao takvu si me i upoznao.

Pitam se, imam li pravo nečemu da se nadam? Sada se razlika između nas i ne vidi.

Privlači me tvoj pogled koji zamišljeno luta. To je pogled jednog sanjara, melanholika.

Volela bih da se vidimo negde, uz kafu. Da razgovaramo. I ako, ovako stariji, osetimo leptiriće, mislim da treba da se prepustimo njima. Život je čudo, svaki dan nam donosi neko iznenađenje.

Hajde da se trgnemo iz melanholije. Možda se i nama desi ljubav.

Iskreno tvoja,

***

Došla je u poštu. Reda za slanje pisama nije bilo. Predala je pismo. Ostaje joj da čeka odgovor i da se nada. 

4 thoughts on “Pismo nekome

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.