Pisanje kao lek

Mnogo je nas koji smo kao deca pisali dnevnik. Ja sam pisala svakodnevno, u periodu 1984-2000. godine i onda sam stala. Dnevnik danas pišem s vremena na vreme, kada se dogodi nešto lepo, nešto ružno, u mom životu i u mojoj bližoj i daljoj okolini.

Psiholozi preporučuju pisanje dnevnika kako bismo se oslobodili stresa koji donosi svakodnevni život.

Da li pisanje na blogu može da bude lek? Verujem da može.

Ima onih kojima se ne dopada kada čitaju blog koji je uglavnom ličan. Takvi blogovi mogu da  liče na one dečije dnevnike „Dragi dnevniče, danas sam dobila dvojku iz matematike“, a isto tako mogu da budu ispunjeni tugom i nesvesnim pozivom da se pomogne.

Ponekad me pitaju zašto pišem tužne priče. Odgovorim da je život uglavnom tužan i da je sreća prolazna.

Zbog takvog stava možda širim negativnu energiju, u vremenu kada svi žele da budu pozitivni.

Na beskrajnom net prostranstvu ima mnogo blogova koji šire optimizam, ljudi pišu o smešnim događajima ili pišu satiru.

Znači, ima mesta za sve. I za one srećne i zadovoljne životom, i za one koji su tužni i usamljeni. Svaki blog ima svoju publiku.

****

Ja volim da pišem, i nadam se da to dobro radim. Pisanje mi pomaže da kanališem svoje emocije-i sreću i radost i tugu i žalost..

Mnogo puta sam poželela da stanem sa javnim objavljivanjem tekstova. Osetila sam da ne pripadam ljudima koji stalno oko sebe šire pozitivne vibracije, da ih možda ometam sa tugom.

Ipak, još nisam zatvorila moja dva bloga. Muče me razne dileme i tužna sam zbog nekih stvari koje su se dogodile u ovom net svetu.

Neko će reći- ne obaziri se, ovo je samo net..Znam, ovo je samo net, ali svi smo mi ljudi sa druge strane monitora. Možemo da povredimo druge ljude, drugi ljudi mogu da povrede nas.

Znam da opraštam, ali teško zaboravljam. Da, to je problem.

Ne zaboravljamo ništa, lepo i ružno, neprijatno, bolno, jer pamtimo, kao razumna bića sve. Kad počnemo da zaboravljamo  imamo problem sa memorijom. 

Parafrazirala sam reči jednog psihijatra. Ovo je bio odgovor na pitanje zašto ne mogu da zaboravim trenutke kada sam povređivala kolena.

****

Pisanje je lek. Sve izgleda mnogo lakše i bezazlenije kada se stavi na papir ili prenese na monitor.

***

Ukoliko vam ovaj tekst pomogne i navede vas da pišete i kad imate „žute minute“, biće mi drago što sam ga objavila.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.