Pijem da zaboravim, drugi deo

Lelujavim koracima profesor Marković se približavao zgradi u kojoj je stanovala njegova Ivana sa roditeljima. Uzdahnuo je i uzeo mobilni telefon. Javila se posle trećeg zvona.

– Izađi da se vidimo, molim te, bar na kratko!

– Hajde, izlazim, čekaj da obučem jaknu.

Ivana nije objašnjavala roditeljima gde izlazi. Samo je uzela paklicu cigareta i mobilni.

Stajao je ispod jednog drveta, preko puta njene zgrade.

Profesor Marković je zaplakao kada je video svoju ljubav. Ni ona nije bila ravnodušna. Bio je to znak da ga još uvek voli.

Otišli su u obližnji kafe koji je radio celu noć. Naručili su dve kafe.

Ivana je stalno ponavljala da on mora da se leči. On je ponavljao da je voli i da želi da bude pored nje.

Grad je spavao dubokim snom kada su njih dvoje izašli iz kafea.

******

Istog dana je profesor prikupio upute lekara za odlazak na lečenje od alkohola. Nije više želeo čašicu. Želeo je porodicu.

Ivana ga je dva puta posetila u bolnici.

Par meseci kasnije, bio je izlečen.

Volja i želja, i snaga koju je pronašao u želji za porodicom, mnogo su pomogli pri lečenju.

*****

Pomirili su se i počeli proces usvajanja deteta.

Posle dve godine su otišli u kafić u kome je poslednji put bio pijan. Šanker se osmehnuo i častio sokom njih dvoje i devojčicu koju su držali za ruku.

3 thoughts on “Pijem da zaboravim, drugi deo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.