Pariz, naše reakcije, empatija

Sinoć sam, slučajno, na jednom forumu, saznala za pakao koji se dogodio u Parizu. Ugasila sam laptop i gledala TV N1. Uživo su prenosili dešavanja iz glavnog grada Francuske.

Jutros čitam na Fejsbuku da je bilo mnogo komentara u kojima su se naši radovali tuđoj nesreći.

Osećanja su mi pomešana. Sa one ljudske strane, žalim što je toliko nevinih ljudi izgubilo život.

Zatim postavim pitanje- A kako su Francuzi reagovali kada je 1999.godine bombardovana Srbija? Na ulice su izlazili i protestvovali samo naši ljudi koji žive u Francuskoj.

Zašto se ovoliko nije pisalo i govorilo kada je Rusiju zadesio teroristički napad?

Šta je sa svim onim ljudima koji stradaju od islamista u tim muslimanskim zemljama?

Ko je kriv za ovaj teroristički napad i za buduće napade?

Krivi su svi oni koji su odlučili da spovedu najveći migrantski talas u Evropi, od drugog svetskog rata?

Koliko je terorista ušlo pod maskom migranata?

Žao mi je Parižana, mladih i starih koji su izgubili živote. To je normalna reakcija- empatija.

Ne žalim političare, naše i strane. Mislim da su oni-ti strani političari krivi za ovaj noćašnji napad.

Plašim se da ulazim u teoriju zavere, i da tvrdim nešto što ne znam sto posto. Mogu da naslućujem.

Ne mislim da sam loš čovek ako kažem da me bole njihove žrtve, ali da me za nijansu više boli Milica Rakić, 16 radnika RTS-a i svi poginuli tokom bombardovanja 1999.godine.

Ne gledam televiziju, niti čitam novine i društvene mreže.

Dozvoljavam sebi taj „luksuz“ što u toploj sobi čitam dobru knjigu i što razmišljam kako sa malo novca preživeti još deset dana.

Oni koji su prvi napadali te islamske zemlje, i učestvovali u njihovom bombardovanju, neka sada razmišljaju šta će i kako će.

I oni koji su prvi oteli zemlju Indijancima, neka brinu o zaštiti svog glavnog grada.

Žrtve, ma koje vere, ma koje rase i ma koje nacije bile…neka počivaju u miru.

5 thoughts on “Pariz, naše reakcije, empatija

  1. Osuđujem svako nasilje, svaku nepravdu i svako zlo. Žao mi je svakog čoveka.
    Ovde su umirali ljudi. Nedužni, hoću da verujem da su svi bili zaista Ljudi, a sve i da nisu, niko nema prava da ih liši života.
    Oni koji su krivi, oni koji su potegli okidače, oni su negde daleko. Recimo, u nekim Amerikama i nekim Nemačkama. U nekim Briselima i nekim Arabijama. Svi su oni krivi i svi zaslužuju najveće zlo, a nažalost strada nevin narod.
    E sad, što svi mi patimo od ljudskih slabosti pa nemamo dovoljno empatije za tuđu nesreću ili je merimo posebnim aršinima, zavisno od toga je li srpska ili ruska ili francuska…:
    http://negoslava.blogspot.rs/search?q=uragan+sendi

  2. Možda treba imati na umu da internet i društvene mreže nisu bili aktuleni te 1999.u meri u kojoj su aktuleni danas. Samim tim su i ljudi bili manje informisani. Sumnjam da bismo i tada dobili doboljnu dozu empatije. Mi ne umemo sami da cenimo naše žrtve. Mi se samo uporno ističemo kako smo napaćen narod koji je u stanju da izdrži sve nedaće. I ćutimo….

  3. Naše su žrtve ubijene njihovim rukama još suviše sveže da bismo mogli da budemo objektivni.
    U ovom je trenutku jedino objektivno da ih upitamo šta su mislili dok su bombe padale ovde!
    Ko se malo bolje priseti setiće se da je haos počeo u Iranu dolaskom Homeinija. Homeini je pre prevrata u Iranu živeo u Parizu!
    Od čega je živeo?
    Nosio gajbice kao mladi Milošević, ili je moižda kopao kanale kao mladi Nikola Tesla?

    Sve to mora da utiče na empatiju svakog našeg čoveka u ovakvim slučajevima.

  4. Врло је тешко заборавити бомбардовање СРЈ 1999.године, и ратове вођене на овим просторима током деведесетих.
    Жао ми је жртава, али СВИХ невиних жртава.
    Еуфорија на Фејсу, постављење застава као профилне слике, свађе..ништа ми се то не допада.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.