Osobe sa invaliditetom i odnos društva prema njima

Brojni štampani i elektronski mediji, kao i društvene mreže na Internetu, veliku pažnju poklanjaju trenutnim političkim zbivanjima, crnoj hronici i zabavi. Ovo je neko moje lično mišljenje, na osnovu uvida u sadržaj navedenih medija.

Do nedavno o invalidima u Srbiji se ćutalo. Mediji nisu izveštavali o njima, zakonodavci nisu menjali zakone vezane za njih i društvo je sa nekim predrasudama gledalo na osobe sa invaliditetom ( u daljem tekstu OSI ).

Od 2009.godine, do danas, stvari su se pokrenule sa mrtve tačke, ali je još mnogo problema ostalo nerešeno.

Prema podacima koje sam našla na sajtu  http://www.noois.rs/ broj osoba sa invaliditetom u Srbiji u 2012.godini iznosi više od 700 hiljada, a čak 70 posto tih ljudi je siromašno.

Pored već poznatih arhitektonskih barijera na koje nailaze, OSI osobe imaju i probleme sa ostvarivanjem svojih prava u institucijama koje su nadležne da pomognu.

Invalidske penzije su male, povlastice postoje ali je njih teško ostvariti. Država Srbija nema svoj zakon o invaliditetu. Na isti način se tretiraju ratni vojni invalidi i civilni invalidi. Mislim da su RVI, za nijansu u boljem položaju od običnih invalida jer su u češćem kontaktu sa nadležnima koji o njima brinu ( opštinske službe za rad sa vojnim invalidima i nadležno Ministarstvo ).

Sve ovo pišem jer sam ogorčena. Od rođenja imam cerebralnu paralizu, i tek onda kada sam pokrenula postupak za odlazak u invalidsku penziju, rečeno mi je gde treba da se lečim, i koja prava sam mogla da ostvarim još kao dete. Mojim roditeljima niko nije rekao kakva imaju prava. Nije im rečeno da treba da se lečim u Specijalnoj bolnici za cerebralnu paralizu, nije im rečeno da imam pravo na banju, nije im rečeno..

Sebe nikada nisam, niti gledam kao invalida. Trudim se da ne pokažem slabost koju imam na levoj strani tela. Jedino ortopedski problemi pokazuju da sam drugačija.

Invalide u kolicima sam mnogo puta sretala na ulici. Uvek sam im pomagala. Nikada ih nisam sažaljivo posmatrala, niti se tako ophodila prema njima.

Danas primećujem poglede ljudi koji mi ustaju u prevozu jer hodam sa štapom. Gledaju sažaljivo ili pitaju šta mi se desilo.

Na sreću, radila sam u dobrom kolektivu koji je imao veliko razumevanje za mene.

Ali, ovo nije tema o meni. Ovo je tema o OSI osobama i odnosu društva i države prema njima.

Zakon kojim se omogućuje tuđa nega i pomoć postoji, primenjuje se u praksi, ali..Mnoge osobe sa invaliditetom teško dolaze do ove pomoći. Definisano je da neko mora da bude potpuno nepokretan, da ne može sam da obavlja osnovne životne radnje, da se oblači, jede, i taj neko dobija tu novčanu pomoć. Međutim, pravo na pomoć imaju i oni koji su na dijalizi i pokretni su. Dobijaju i oni koji su u radnom odnosu, ali imaju status invalida. Malo konradiktorno zar ne? Spominje se tu i demencija, ali nije određeno u kom stadijumu, koje su bolesti izazvale demenciju i sl.

Zakon o invalidnosti koji nije donet treba da jasno definiše sva ova pitanja.

O odnosu društva prema invalidima pisala sam poučena ličnim primerom. Ljudi sažaljivo gledaju i komentarišu. To vređa ličnost osobe koja je u kolicima ili nosi štap ili hoda sa hodalicom. Predrasude su jače od promena stava prema OSI.

Država ima maćehinski odnos prema OSI, u odnosu na penzionere, na primer. Slažem se da su penzioneri ugrožena socijalna kategorija, a šta je sa decom OSI?  Nekako se stiče utisak da se veća briga posvećuje trećoj generaciji, a da deca i mladi invalidi stoje negde na dnu liste prioriteta. Da je drugačije, ne bi bilo priloga na televiziji Pink o deci kojoj treba pomoć. Emisija je skinuta sa programa a zvala se „Priče koje piše život“. Pored dece obolele od teških srčanih bolesti, pored ponekog starijeg invalida, najviše je bilo dece obolele od cerebralne paralize.

Država ne finansira lečenje cerebralne paralize u ranom uzastu pomoću matičnih ćelija. Ta stavka ne postoji u zakonima koji određuju koje se sve bolesti i poremećaji leče preko Fonda za zdravstveno osiguranje.

Lečenje CP u ranom dečijem uzrastu, pomoću matičnih ćelija, daje dobre rezultate. Već mesecima se na Facebooku prikuplja novčana pomoć za malog Necu koji ima šanse bolje da hoda, ukoliko mu se omogući lečenje.

Da li je društvo u celini, sa ogromnim brojem nezaposlenih lica i sve većom stopom siromaštva spremno da se uključi u humanitarne akcije? Roditelji bolesne dece se snalaze. U istoj situaciji su i roditelji dece obolele od nefrotskog sindroma, od Daunovog sindroma, autizma.

Ipak, nije sve tako crno. Nedavno je zaštitnik građana pokrenuo inicijativu da se roditeljima OSI dece omogući kraće radno vreme.  U planu su još neke izmene i dopune zakona koje se tiču ove kategorije stanovništva.

Poražavajući je procenat siromašnih invalida. Sedamdeset posto! Previše.

Za lečenje paraplegičara, za lečenje od multipleskleroze, za lečenje CP, i ostalih stanja i bolesti potrebno je izdvojiti mnogo novca. Mnogima se ne prizna pravo na pelene, pa se one kupuju. Uz njih ide i „kozmetika za invalide-kreme protiv dekubitisa i sl“, lekovi, odgovarajuća ishrana. Gde je tu stavka za taksi kad treba da idu kod lekara?

Tema je kompleksna. Ozbiljna i bolna. O ovome se uglavnom ćuti. Malobrojne su lokalne samouprave koje ozbiljno rešavaju ovaj problem i pomažu OSI osobama koliko im budžet dozvoljava. Kao primer opštine koja pomaže invalidima izdvojiću beogradsku opštinu Voždovac, a iza nje sledi i Zvezdara. Ne poznajem stanje u unutrašnjosti Srbije.

Kako se vi ophodite prema OSI? Da li šaljete humanitarne SMS poruke? Šta mislite o ovoj temi?

8 thoughts on “Osobe sa invaliditetom i odnos društva prema njima

  1. Kod nas živi dečak koji je prošle godine bio u Kini na tretmanu matičnim ćelijama i zaista se vidi napredak. Ove godine ide ponovo. Ono što je zaista meni delovalo impresivno, to je što su se oko pomoći tom dečaku okupili i složili svi, ali baš svi… Cela zajednica se podigla. Prilično anarhično, doduše, ali, meni se čini da je to bilo baš dobro, jer nije bilo nikoga ko je preuzeo organizaciju. Sve je bilo stihijski, ali baš to je bilo divno… Klinci koji organizuju “buvlju pijacu“ u školi, prodaju svoje stvari kako bi pomogli drugu, nastavnici koji se odriču dela plate, za njima i ostali zaposleni, građani, firme, lokalna samouprava, svi… Da, neki su, odista, samo “kupovali političke poene“, ali su bili na neki način naterani na tako nešto… Tihim, upornim vapajem, roditelja, komšija, drugara…
    I zaista… Razumem državu, siromašna je, i nema odakle… Verovatno je preče nekome promeniti pol, to je veći hendikep nego dete koje ne može (a moglo bi) da hoda…

    1. Pored tolikog oticanja para tamo gde ne bi smelo da otiču, pare za pomoć invalidima su samo kap u moru. Al, neko neće …
      A ja lično – prosjacima ne dajem, invalidima dajem. Jednom sam u parku pored Autobuske stanice u Bg invalidu koji je sakupljao limenke iz korpi za otpatke dala nešto para, a ljudi koji su sedeli na okolnim klupama su me zbunjeno gledali. On bar nešto radi, rekla sam na neke komenate i udaljila se, ko da sam ja nešto zgrešila.
      I da, kada bi se pravila rang lista onih kojima bi trebalo pomoći, uvek bih glasala za one koji imaju budućnost. Surovo, znam ali ako već nema para za sve, pomozimo najpre onima koji imaju perspektivu ( teško mi je da napišem, ali ću reći – zna se da neki, i pored ogromnih para uloženih u operacije, mogu da požive još jedno desetak godina, a da nekima, koji će živeti pun životni vek, sa mnogo manje para može da se poboljša kvalitet života).

  2. Da, za promenu pola država donira. Za dečije zdravlje ne brine mnogo. U ovakve humanitarne akcije uključuju se mnogi. Matične ćelije zaista mnogo pomažu deci koja imaju CP. Sama operacija je skupa, preskupa za naše uslove, i različito se kreću cene, ali je prosek oko 30-40 hiljada evra, za početak lečenja.

  3. Da je samo to… dali smo milion dolara za kretena koji je prebio čoveka u Americi, i još smo ga javno pokazivali u Skupštini… platili smo operaciju Ministar zdravlja u Nemačkoj, ne u Srbiji, već u Nemačkoj… ali je zato umrlo ono dete jer je nedostajalo par hiljada evra za odlazak na operaciju.
    Ljudi država Srbija nam je najveći neprijatelj, to je činjenica, a najveći neprijatelj ne brine za decu, stare, invalide, bolesne… Kad se Srbija promeni, kad postane naša, tada će se i stanje promeniti.
    U Japanu su na rašćišćavanju ruševina nuklearne elektrane posle cunamija išli stariji inžinjeri, rekli su ne vi mladi vi treba da imate porodice i da rađate decu. Kod nas NVO koje se izdaju da skupljaju pare za bolesne, kupuju automobile, setimo se slučaja Rebrača. Pa kome ovde verovati, a narod nije toliko loš… eto i onaj primer sa početka koji je naveo Oblogovan…

  4. Kao osoba sa invaliditetom moram da naglasim – osoba sa invaliditetom, ma kojim, ima dodatne potrebe koje druga lica nemaju. Osoba u invalidskoj penziji ima dodatne potrebe koje drugi penzioneri nemaju ili nemaju u toj meri. A to sve kosta! Prevoz, rekreacija, fizijatar, masaza, lekovi, pomagala, terapije… dugacka lista. Drzava – nikakvo razumevanje od nje. Jako sam razocarana, nemam reci. Sigurno nisam jedini invalid koji je pomislio ne malo puta u zivotu – bolje da me nema. A drzava cini sve da tu misao nikad ne zaboravim jer me tako tretira – kao kategoriju koja bolje da ne postoji.
    Jos jedan aspekt – deca osoba sa invaliditetom. Toj deci vec od starta nije lako, necu ni da pocinjem tu temu. Ali takvo je dete u startu osudjeno na siromastvo, na odricanje od mnogih stvari koja druga deca imaju jer roditelj invalid to prosto ne moze da priusti. Porazavajuce. Svaka cast za podrsku tudja nega i pomoc, pomoc porodici sa trecim detetom – ali to nije dovoljno! Zasto porodica sa osobom sa invaliditetom nema povlastice kod komunalnih troskova, troskova skolovanja i sl? Ugraditi to u zakon, pod hitno, da bi se i OSI i dete takve osobe podrzalo u dostojanstvenom zivotu

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.