Ono naše, što nekad bejaše

Da li su potrebne reči da bi se pokazala tuga? Zar nije dovoljna teskoba u grudima? Suza koja se krišom pojavi. Ne mogu da stegnem srce. Jače je od razuma.

Pamtim tvoj osmeh, tvoje poljupce, tvoje sve. I ono naše što nekad bejaše..

Godine idu, prolaze, ja ostajem na peronu tuge. Čekam…dan koji će doći, dan kada ćemo opet biti zajedno.

Ne zaboravljam. Ne mogu. Ne želim. Ne smem. Ako zaboravim, ja više ne bih bila JA, već hladna oSOBA puna GORČINE i tuge, velike kao okean.

Boliš i ove noći. Boliš svake noći. I nedostaješ.

Volim te!

7 thoughts on “Ono naše, što nekad bejaše

  1. Мислим туђе мисли
    Крадем своје време
    Провлачим га
    Између облака, снова,
    Даљине и снега…

    Када пожелим
    Да ти недостајем
    Одсањам песму
    Затворим очи
    И на калдрми замислим
    Цвет бели.

    Када те нема
    Јер тако хоћу
    Заледим осмех
    У себи кажем име
    Удахнем дубоко
    И помислим

    Тако ми недостајеш…

    Мика Антић
    🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.