Ona

Zamislila se i ćuti. Nema više šta da kaže. Sve priče su ispričane, sve tajne otkrivene. Odavno je svoje karte bacila na sto. Razgolitila svoju dušu, srce, svoje ružno telo. Sve je to stavila na tacnu. Da svi vide i da daju svoje lepe i manje lepe komentare.

Ćuti ona sada. Previše je boli duša da bi sada ponovo počinjala priču. Kakva se priča može napraviti od bola? Samo patetična, a ona ne voli patetiku.

Plače za svaku sitnicu. Ne, nije trudna pa da bi se trudnoćom opravdalo to njeno plakanje.

Takvi su joj došli dani. Sivi i teški. Ima ih mnogo, a sve je manje onih drugih dana- dana za smejanje i za sreću.

Bila je i ona srećna. Radovala se svakom danu. Smejala na poslu i ljubila dečicu njenih koleginica.

Izlazila je u društvo. Nije se krila. Čak i kada bi joj nekad bilo teško, ona je hrabro nastavljala dalje.

Onda se sve promenilo. Stavila je tačku na posao, na prijatelje, poznanike, rodbinu. Ugasila sve telefone.

Kada joj je bilo najteže, samo je jedna drugarica bila tu. Nju nije isključila iz svog života.

Zatvorena u kući sa spuštenim roletnama, zaboravila je kada je dan, a kada noć.

U sobi punoj dima, sa večito upaljenom cigaretom, i čašicom Mastike, ona provodi dane. Bez komentara gleda srećne ljude na Fejsbuk slikama. Ravnodušno prati politička zbivanja.

Zaplače se kad vidi napušteno kuče ili mače i pita se kako bi pomogla.

Sve manje veruje ljudima. Razočarana je u njih. Razočarali su je postupci, mišljenja, odnos prema svemu kod mnogih.

Zašto sam drugačija? Zašto se ne uklapam u to društvo koje međusobno deli podršku, smeje se, raduje životu?

Pitanja koja ostaju bez odgovora, izrečena u sebi. Ćuti jer ne želi da remeti njihovu sreću, njihov privid uspešnog života.

Da, zna ona da je sve to provid. Zna da ljudi stavljaju maske jer ne trpe sažaljenje.

Svoju masku je odavno skinula. Bila je dovoljno hrabra da to učini.

Ne juri pohvale, ne juri srca na društvenim mrežama, ne počinje nove ljubavne priče.

Tako u tom virtualnom svetu, tako u stvarnosti.

Ispija lagano još jednu Mastiku mešajući je sa tabletom za glavoboljom.

Razmišlja o odlasku. Ništa iza sebe nije ostavila. Decu koju voli nikada nije dobila. Karijera je bila osrednja, ne mnogo za ponos.

Niko neće znati za njen odlazak. Neće ga najaviti na sva zvona. Čak ni drugarici neće ništa reći. Ni porodici sa kojom ima čudan odnos.

Mirno će otići, i samo će na papiriću napisati- Nastavite svoje živote. Smejte se i živite. Nemojte patetisati i plakati za mnom. Nema potrebe, ja sam sada napokon srećna.

Te misli joj klize kroz mamurnu glavu, jer želi to. Više od svega. Imala je dobar život i nisu joj potrebni sažaljenje i ona pitanja “ a šta uradi ona, zbog čega“.

Jedino žali zbog svoje kuce. Nada se da će naći novi dom, bolji od njenog.

Ona ćuti, sve ono šta joj smeta ne izgovara glasno. Ćuti i svu muku upija ona Mastika.

Pali još jednu cigaretu i upućuje slabašan osmeh svom psu.

Plače i ljuta je na samu sebe. Mrzi suze. Mrzi patetiku, laž i svet oko sebe.

Kroz oblak dima vidi neko drugo vreme, druge ljude, drugačiji život. Vratiće te dane. Zna da je on čeka na onoj zvezdi.

Samo još da skupi hrabrost i da ode. On već dugo čeka, a ona ne voli da je čekaju.

Pas je tužno cvileo tog dana kada je otišla. Mnogo dana kasnije našli su poruku.

Ona je sve vreme posmatrala šta se dešava, na onoj zvezdi na kojoj je čekao on.

Oboje su sada srećni, niko i ništa ih više neće razdvojiti.

7 thoughts on “Ona

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.