Obična ljubavna priča, prvi deo

Ljubavne priče uvek imaju dozu sladunjavosti, romantike, patetike, i znaju da se poistovete sa onim ljubavnim vikend romanima koje smo gutale kao klinke. Da li je ljubav isto što i romantika, isto što i patetika? Ne, svaka je ljubav posebna, drugačija i nema u njoj ni romantike ni patetike. Mi smo ti kojoj ljubavi dajemo određene doze romantike i patetike.

Milenina priča nije bila ni nalik ovim klasičnim pričama tipa ona siromašna, on bogat, živeli su srećno, rodili mnogo dece…

Milena je bila drugačija. Imala je jak otpor kada su romantika i patetika u pitanju. Odbojne su joj bile kolege sa fakulteta koje su joj donosile čokolade sa srcima. Ježila se od sms poruka u kome on piše da je voli, da pati za njom, ili joj prepisuje stihove neke ljubavne kič pesme.

Probiračica, zato je ostala usedelica, govorile su dokone komšinice za nju, Govorile su i njenoj majci kako ćerki treba jedna dobra prilika, eto, u zrelim je godinama. Majka se samo smeškala, i nije im davala povod za neku prepirku ili svađu. Poznavala je ona Milenu. Znala je šta Milena želi od života.

Šta želiš od života, pitao je Milenu njen stariji brat Srđan. Sestra i on su voleli duboke teme, one filosofske, u kojima prvo mora da se iskristališu stvari da bi se odgovorilo na pitanje.

Želim da budem slobodna, u smislu da sama odlučujem gde ću i šta raditi, gde ću putovati, za koga ću se možda udati.

Miki sister, ovo za posao i putovanja otpiši. Živimo u banana državi i ukoliko nisi starleta, ili član vladajuće stranke nema šanse da dobiješ posao, bar onaj koji je toliko plaćen da bi mogla da putuješ. A znaš da su naši penzioneri, i da su pogubili veze sa uticajnim ljudima. Šta su uticajni ljudi danas, šta su bili pre sto godina? Okej, da te ne davim potpitanjima, ostaje ti udaja. Možda udaja da se tačno izrazim.

Srđane, da li je moguće da se priklanjaš većini? Tako mirno konstatuješ da smo banana država i pričaš o starletama, i o mojoj udaji, a ne pitaš…

Ne pitam da li si zaljubljena, jer znam da još nisi. Odoh ja, moja pauza je završena.

Srđan je spremao doktorsku disertaciju, iz filosofije.

Milena je konstatovala da joj ovog puta nije spominjao Hegela ni Kanta koje je inače voleo da citira.

Završavala je psihologiju, i zaista se i sama pitala šta dalje. Da predaje u nekoj školi psihologiju-ali u kojoj? Da nastavi školovanje, da  specijalizira neku oblast, kasnije da otvori ordinaciju? Tužno je odmahnula glavom. Novac odnosno njegov nedostatak, bio je glavna prepreka. Srđanu su malo pomagali roditelji, kao i njoj, ali su oboje, i Srđan i ona morali da rade, kako bi imali dovoljno novca i za garderobu, i za izlaske.

O tome svemu je Milena razmišljala te aprilske večeri. Ostalo joj je malo ispita do kraja. Morala je da smisli šta dalje. Nije imala neke snove sem onih o putovanjima.

Da je život stvarno čudo, i da treba verovati u čuda iako je to izlizana fraza, uverila se onog dana kada je položila zadnji ispit na fakultetu.

Nastaviće se

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.