O tome šta me muči

Boli me, zapravo, nervira me nepravda. Nervira me i nelogičnost, mada znam da je malo logičnih stvari u ovoj zemlji.

Nemam ništa protiv ratnih vojnih invalida i njihovih porodica. Nemam ništa protiv onih lica koja dobijaju tuđu negu i pomoć.

Ali, pitam se, gde je ovde pravda? Postoji li uopšte?

Imam cerebralnu paralizu, blaži oblik. Nemam pravo na tuđu negu. To je delimično sporno. Zato što hodam, doduše uz pomoć štapa i uz maminu asistenciju ( zbog operacije kolena teže se krećem).

Samim tim što NEMAM tuđu negu, nemam pravo na subvencije za struju i komunalije koje su najveća stavka u budžetu jedne porodice.

Imam besplatno korišćenje biblioteke i najverovatnije besplatne termine na bazenu.

Biblioteka se plaća jednom godišnje, a bazen neću koristiti 365 dana u godini.

Muči me ovo. Ne da mi mira. Ogorčena sam.

Razumem da je nekome potrebna tuđa nega i opravdavam što je ljudi dobijaju. Ali, pored nje, većina ima i invalidsku penziju. I popusta milion!

Gde je tu logika? Vitamini koje moram da pijem i Diklofenak duo se plaćaju. Šta bi bilo da nekad nemam novca za njih jer mi je penzija taman tolika da je smanjena kad i ostale penzije.

Zar nije logično da i mi koji imamo tu nesrećnu cerebralnu paralizu a nismo u kolicima, imamo popust na komunalije i električnu energiju? Ovako se osećam kažnjeno, kažnjeno što nisam u kolicima.

Zašto nemamo prava kao i sve ostale OSI osobe?

Ogorčena sam i tužna.

5 thoughts on “O tome šta me muči

  1. Rale, dok se ti propisi ne promene, uživaj makar u činjenici da si ipak na nogama. Nikada nemoj da se menjaš sa onima koji nisu, makar i po cenu tog dodatka.
    A verujem da će ipak sve doći na svoje mesto.

  2. Ništa kod nas nije pravedno. Zakone menjaju na našu štetu a njihovu korist…
    Znam da ti je teško, da si ogorčena i da te boli nepravdam ali ne odustaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.