O svemu pomalo sa Branislavom-Banetom Bjelicom

Bila sam redovni čitalac Banetovog bloga koji je izlazio u dnevnom listu „Press“. Oduševljavala sam se njegovim stilom pisanja.
Slučajno se ispostavilo da imamo zajedničkog drugara Laleta. Lale nikako nije uspevao da me upozna sa Banetom, pa smo se na kraju Bane i ja sami upoznali.
Ko je Branislav Bane Bjelica osim što je ČOVEK koga veoma cenim?
Branislav Bane Bjelica je novinar. Autor je zbirke poezije „Ne nadam se“, dva kratka romana „Zajedničko dvorište“ i „Beogradsko čistilište“. Autor je i romana „Dete na stepenicama“, romana koji mi je slomio srce.
Bane je Adelinin tata i običan čovek.

Dete na stepenicama

Bane, kako se rodila ideja da napišeš ovaj roman u kome se glavni junak zove isto kao i ti?

Najlakše mi je da ti odgovorim – nemam pojma! Nemam pojma kako mi se rodila ideja, znam samo da sam negde duboko u sebi imao tu neku tužnu priču o tom nekom detetu. A zove se Branislav zato što… zato što mi to sad lepo ime. Kad sam bio dete nije mi se sviđalo.

Da li si unapred znao da ćeš rastužiti svoje čitaoce?

Ni to nisam imao pojma! Znao sam samo da jedino što umem da napišem je – nešto tužno. Ćerka me često pita, Tata, kad ćeš da napišeš nešto veselo? Mislim da neću nikad, jer em ne umem, em nisam taj tip čoveka. Šaljiv jedino mogu da budem kad smo ovako oči u oči ili na društvenim mrežama, a kad pišem knjige – sve su tužne. Sve tri moje knjige su crne.

Da li si nekada poželeo da se „Dete na stepenicama „ ekranizuje?
Nisam. Mislim da to i ne bi bio neki film. Ali sam razmišljao da se to pretvori u monodramu ili radio dramu; radio drame mnogo volim, filmove ne uopšte. I mogla bi da se napravi dobra radio drama od Deteta, ali ja nisam neko ko se angažuje mnogo oko sebe. Ne zanima me. Dakle, jesam razmišljao o mono ili radio drami, ali samo prvih sedam sekundi otkako je knjiga nastala.

Prošlo je dve godine od prve promocije romana. Kakve su bile ostale promocije?

Ostale su bile – blesave! Šalim se, bile su netipične. Prva – a nju nikada neću da zaboravim – bila je u majstorskoj radionici čuvenog Dragiše Krunića, pesnika i automehaničara. Po njemu je rađena serija Majstorska radionica, bio mi je komšija. I čika Dragiša je kupio prase kod Cvetka i doneo ga na promociju, pa smo tako promovisali stihove (jer prva mi je knjiga bila zbirka pesama) uz šrafove i pečenje. Govorila Mira Bobić Mojsilović i Veliki (ali skrajnuti) Pisac Ivan Ivanović. Prvi roman sam promovisao u kući Đure Jakšića. Drugi nigde, a treći, Dete na stepenicama, u Delfiju u SKC. Bilo puno – od Grand zvezda do rokera starih. I bio mi rođendan!
Da li imaš u planu neki novi roman? Ako je odgovor negativan-zašto?
Ne planiram takve stvari. Što reko Dragoslav Mihailović, pa ja sam, kaže, pisao knjige samo kad sam imao nešto da kažem. Dakle, ne planiram, ali imam u glavi. I to nešto Veoma Tužno!

Muzika, Twitter i još ponešto

U biografiji koja stoji na Laguninom sajtu piše da slušaš pank i klasičnu muziku.
Znam da voliš „KUD Idijote“ a koje grupe još voliš?

Skoro sam sa Ćerkom pričao o panku (ona ima dvanaest godina) i pitao sam je, reko, više ne slušaš pank (a odrastala je uz moju muziku); kaže, Ne, ja sam to prerasla. E, ja nisam!

Malo iznenađujuće deluje da neko pored panka sluša i klasiku. Koji su tvoji omiljeni kompozitori?

To za nekog ko stvarno sluša pank od rođenja, što bi se reklo – ko je iskonski panker, uopšte nije iznenađenje, jer svako ko zaista voli pank posle četrdesete godine polagano pređe na klasiku. Taj, ajd da kažem fenomen, neki mnogo pametniji, obrazovaniji i upućeniji od mene sjajno su objasnili; ja ne umem da objašnjavam. A što se tiče kompozitora, Hajdna odmah pomenem, a ostali – zavisi od raspoloženja. Kod mene sve zavisi od raspoloženja.

Lajkujem svaki tvoj status na Twitteru. Kako doživljavaš tu društvenu mrežu?

Doživljavam je bukvalno kao svoj dnevnik. Pišem šta mi se dešava. A ne dešava mi se ništa epohalno, samo prolaze dani. Pišem dnevnik duže od trideset godina, a sad u ovo vreme digitalizacije pojavio se i Tviter i sad tu pišem taj svoj dnevnik. Eto.

Zašto te nema na Fejsbuku, i šta zapravo misliš o svim net društvenim mrežama?

Ne mislim ništa. Nisam nešto društven, naročito ne elektronski društven. I sad ću da ti citiram one takmičarke za izbor za mis. Znaš kako svaka od njih kaže: Nisam htela da se prijavim, ali na nagovor drugarice… E, tako sam ja otvorio tviter na nagovor (dve) drugarice, a instagram na nagovor Ćerke. Zapravo mi ga je ona otvorila skroz! I sad kao stavljam slike…

Kakav je tvoj stav kada su u pitanju mladi, nepoznati pisci. Da li mogu da se probiju danas na književnu scenu?

NIKADA – ali, nikada! – ne dajem i ne delim savete, ali uvek se setim Čarlsa Bukovskog i nekog intervjua s njim, kad su ga pitali da da savet mladim piscima, a on reko: Pij, jebi i puši mnogo duvana! Nemam stav po tom pitanju (ni po mnogim drugima) i nemam pojma da li mladi pisci mogu da se probiju. Valjda mogu ako su dobri.

Da li čitaš blogove na netu i šta misliš o blogerima?
Ne čitam, pa tako i ne mislim.

Koje knjige preporučuješ čitaocima ovog bloga?

Uf… Ogroman je broj knjiga koje bih mogao da preporučim, pa da ne gušim. Ali, citiraću svog Druga M. Petrovića koji kaže: “Ne čitam ništa mlađe od sto godina!”

Kako bi opisao sebe kao zatvorenu ličnost ili veoma komunikativnu?

Kao kontradiktornu. Što reko neki ruski pisac: “Tipična protivrečnost široke slovenske duše.”

Šta je za tebe sreća?

Sreća = zadovoljstvo. I ništa više od toga.

A ljubav?

O tome baš nemam pojma!

Šta bi uradio da dobiješ sedmicu na Loto-u?

Trista hiljada evra bih poklonio sebi za putovanja (i vozio bih se dok sve ne potrošim!), a ostatak bih poklonio Ćerki, pa nek ona radi s tim šta god želi.

I na samom kraju, reci mi da li su pitanja bila zanimljiva?
Veoma!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.