O Švajcarskoj i o svemu pomalo sa Tamarom Kuzmanović

Moja današnja gošća na blogu je Tamara Kuzmanović. Tamarine tekstove sam prvo čitala na njenom blogu Persona non grata i oni su me inspirisali da bolje upoznam autora tih tekstova-priča. Ko je Tamara Kuzmanović? Beograđanka, nesuđeni profesor matematike, novinar, bloger, koja odlično govori francuski i engleski jezik.

                                    Beograd

Tamara, hvala što ste izdvojili vreme za ovaj intervju. Obično sve sagovornike prvo pitam o detinjstvu.Vi ste rođeni i odrasli u Beogradu.

Kakvo je bilo Vaše detinjstvo i kakav je bio naš grad tada, a kakav je sada?

Kao ćerki profesora Univerziteta u Beogradu rekla bih da mi je detinjstvo bilo teško. Ljudi misle da je nama lakše, a meni je bilo obrnuto. Morala sam stalno da imam sve petice u školi, da se dokazujem, da pobeđujem na takmičenjima iz matematike. Profesori kao moj otac suviše su opsednuti svojom karijerom da bi mogli da se prilagode nivou deteta, tako da sam često bila kritikovana od malih nogu i uverena da nisam previše pametna zbog zamerki. Kasnije tokom života sam shvatila svoju vrednost. Beograd sam mnogo volela kao dete. Bili smo pioniri, u gradu nije bilo nasilja, što se često zaboravlja. A sad malo malo pa neko nekog ubije. Nije tako bilo kad sam ja bila mala. Setite se kad je neki čovek sa Bliskog Istoka pokušao atentat na Ambasadora. Beograđani su jurili po ulici da uhvate napadača. Danas bi se svi sklonili ili pobegli.

Vaš otac se bavio politikom u Demokratskoj stranci i Socijaldemokratiji. Bio je narodni poslanik. Takođe je bio i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Kako je to odrastati uz oca profesora i političara? Da li je on imao uticaja na Vaš pogled na svet?

Moj otac je uvek očekivao od mene najviši mogući nivo. Nisam ja to kao dete mogla da razumem, a pravo da Vam kažem i danas mi je sve to pomalo neshvatljivo. Drugo, verujem da se moj otac kritikama branio od pokazivanja emocija. To znači da praktično nikad nisam mogla da dostignem željeni nivo kvaliteta jer je on stalno povisivao lestvicu. Drugarice su me često ogovarale u školi kad god bih pomenula da mi je otac profesor. Naučila sam vrlo rano da je bolje da ćutim i ne govorim očevu profesiju da ne bih bila predmet smicalica i mržnje. Šta se onda desilo. Mojoj okolini je često bio neshvatljivo odakle meni više potencijala kad nisu ni znali ko mi je otac. Bile su potrebne godine i godine da bi sve to došlo na svoje mesto. Ostali profesori i političari nisu baš dolazili u naš dom, ili vrlo vrlo retko. Ti ljudi se viđaju samo na poslu. Ali sam redovno primala telefonske pozive za oca i razgovarala po malo sa svima (preko onog starog fiksnog), što mi je znatno olakšalo kasnije novinarski posao, da prevaziđem strah od autoriteta.

Otišli ste iz Beograda 1999.godine u Švajcarsku. Kada ste se vratili da li ste primetili neke promene u svom gradu, pozitivne ili negativne?

Mnogo sam se uželela Beograda. Sve mi je bilo šarmantno. Čak i nesređene fasade zgrada. Mislim da je vrlo važno da shvatimo da mi kao narod i kao Beograđani razmenjujemo emocije, dajemo savete jedni drugima i dok čekamo u redu, čak i kad se ne poznajemo. To nas je spaslo kao narod u teškim vremenima inače bi svi bili ludi. Odmah sam osetila neku toplinu u komunikaciji koju u Švajcarskoj nisam imala. Da pojasnim, Švajcarci su jako ljubazni i korektni,ali se plaše da pokažu emocije jer im to kultura i mentalitet nalažu. Meni je mnogih Ženevljana žao jer su izvršili samoubistvo, a imali su sav novac ovog sveta.

Švajcarska

U Ženevu ste stigli u martu 1999.godine i tamo ste radili do juna 2011.godine kao dopisnik UN za beogradske medije. Radili ste i kao prevodilac engleskog jezika.
Kako je izgledao taj odlazak iz Beograda, da li ste bili srećni što napuštate grad ili…

Odlazak u Ženevu je bio slučajan. Kao kad dobijete na lotou. Išla sam kao predstavnik Srbije na Međunarodnu konferenciju o bolestima zavisnosti i počelo je bombardovanje Srbije od strane NATO. Švajcarski lekari sa konferencije su pritekli u pomoć, našli mi besplatan smeštaj u jednoj porodici, garantovali boravak u policiji i platili godinu dana škole da naučim francuski jezik. Osećam i dalje Švajcarsku kao moju drugu domovinu i mislim da je reč o prijateljskoj zemlji prema Srbiji. I danas svim tim ljudima koji su mi pomogli šaljem čestitke za njihov Božić.

„ Tačan kao švajcarski sat“, „ Predivna švajcarska čokolada“- ovim rečenicama mnogi opisuju Švajcarsku. Da li su one tačne i kako je to živeti u Ženevi, gradu punom Vama nepoznatih ljudi?

Tačno je. Ne smete zakasniti na sastanak ni minut jer se to smatra nepoštovanjem. I sad u Beogradu dolazim ranije na sastanak iz straha da nekog ne uvredim. Čokolade su predivne, ali ja sam više jela razne sireve. Zbog sireva sam se mnogo i ugojila. U Ženevi je 40 odsto stranaca, ali kakvih ! U Ženevi žive uglavnom diplomate, bankari, advokati, naravno lekari i psiholozi i ti stranci uglavnom imaju neko elitnije poreklo. Ja sam verovatno bila među najsiromašnijima u Ženevi, ali mi je posedovanje Press karte omogućilo da idem na koncerte i bioskopske predstave i razne Festivale besplatno. Tako da se sve to isplatilo. Stekla sam utisak da je jako teško naći partnera u Ženevi. Ni danas mi nije jasno zašto. Ali godinama sam bila sama. Valjda muškarci nemaju naviku da prilaze ženama, što je sve češći slučaj i ovde u Beogradu nažalost.

Kakvi su ljudi Švajcarci, da li se puno razlikuju od naše „tople duše slovenske“?

Švajcarci jako vode računa o svakoj reči. Nisam nikad čula neku uvredu upućenu od strane Švajcaraca. Plaše se da pokažu emocije i da pričaju o svojim ličnim problemima. Plaše se kritika i trude se da sve bude savršeno, pravedno i ispravno.Ja znam bar petoro Švajcaraca koji su međutim izvšili samoubistvo u međuvremenu jer nisu znali kako da reše svoje probleme. Veoma su ljubazni i stalno se zahvaljuju. Imaju čak i rečenicu koju redovno upućuju jedni drugima « To je veoma ljubazno od Vas ». Al,i bila sam mnogo usamljena kao i većina njih. Zarađujem mnogo manje u Beogradu, ali imam zdravlje i nisam depresivna. Zar nije to najvažnije ?

Ko Vam je sve pomagao tokom boravka u Švajcarskoj?

Lekari i porodica jedne žene, švajcarskog psihologa koja ne samo da mi je dozvolila da živim kod nje godinu dana besplatno, već mi je uz pomoć svojih veza obezbedila da iznajmljujem jedan stan po veoma niskoj ceni u centru Ženeve. Zatim, imala sam drugarice koje su rođene ili odrasle u Švajcarskoj poreklom iz Španije i Italije. One su bile malo komunikativnije od ostalih. Imam jako loše iskustvo sa Srbima koji žive u Ženevi osim moje drage komšinice koja je neiskvarena Srpkinja iz nekog sela u Bosni, jednim parom iz Kragujevca, Šumadincima koji su me prihvatili jer su i moji roditelji odatle i jednom našom ženom koja je čak kandidat na izborima u Ženevi za gradsku Skupštinu. Mnogi Srbi koji su bogatiji u Ženevi, prenosili su novac is Srbije na švajcarske račune i nisu me prihvatili jer sam pošteno radila i kao kelnerica i kao bebisiterka u Ženevi. Nisam tražila od medija u Srbiji da me plaćaju za izveštavanje. Znate mogla sam ja od medija u Srbiji da tražim po 200 evra mesečno u to vreme, ali to apsolutno ništa ne znači u jednom od najskupljih gradova na svetu. Nadam se da će biti pravde da se Srbi lopovi kazne za krađu imovine države Srbije.

Kakve uspomene nosite iz te zemlje čokolada i satova?

Koliko ima dobrih ljudi ima i zlih u Ženevi kao i svuda. Oni koje se bave profesijama vezanim za pomoć drugima su beskrajno dobri. Ne kaže se džabe da Švajcarac pomaže. Ipak razočarana sam što me švajcarski novinari i elita nisu prepoznali kao pripadnika svoje klase jer i ja pripadam nekoj vrsti intelektualne elite u Beogradu. Ženevska elita je toliko uobražena da sam osetila diskriminaciju i do danas nisu u mogućnosti da shvate da imamo slično obrazovanje i poreklo jer je edukacija u Srbiji verovali ili ne na jako visokom nivou.U to sam ubeđena i treba više da verujemo u naše preteške škole. Često se pitam što je bilo potrebno da onoliko učim u na primer Prvoj beogradskoj gimnaziji.

Mediji

Tamara, u Beogradu ste počeli da studirate matematiku i informatiku. Kako se rodila ljubav prema novinarstvu?

Istovremeno sam volela mnogo da pišem i čitam. I Luis Kerol pisac “Alise u zemlji čuda » bio je matematicar i pisac. Mislim da mi je matematika pomogla da izgradim sopstveni stil i da se igram sa logikom. Moja majka je ceo radni vek provela u Kompaniji Politika kao ekonomista, često je pričala o novinarima i od kad znam za sebe donosila je u kuću sveža izdanja svih novina. Znači da sam sve vrste štampe čitala od kad sam naučila slova. Pošto mi je matematika bila teška na Fakultetu, a mislim da je reč o svojevrsnom iživljavanju jer dobar predavač treba da stvori ljubav prema matematici a ne mržnju, posle niza neuspeha okrenula sam se novinarstvu. Prvo na radiju, a potom na TV i kasnije novinskim agencijama. Mnogo sam radila a da se nisam ni potpisivala svojim imenom i prezimenom već nazivom agencije. Posle bi neko te moje tekstove preradio u novinama i potpisao svoje ime, ali mislim da se talenat i istina kad tad pokažu.

Da li je novinarstvo zanat ili treba da imate i malo talenta da biste bili dobar novinar?

Novinarstvo se uči. Talenat je potreban samo za upornost i radoznalost. Šta je vest, koje su informacije od značaja i kako ih napisati je sve stvar vežbanja. Naravno morate da volite da pišete, ali tehnika i stil su nešto što se uči i vežba stalno. Čak se i komunikacija i pristup sagovorniku uvežbavaju i uče. Eto sad pišem umetničke priče na blogu. Moram da se zahvalim profesoru Darku Tadiću i njegovom timu « Kreativno pisanje » na masi besplatnih saveta putem Facebooka, a zatim i na njegovoj knjizi saveta koju sam platila. Pisanje priča i blog imaju svoja pravila koja treba naučiti. Jedino potreba za pisanjem i izražavanjem ostaju isti u novinarstvu i umetnosti.

U kojim ste sve medijskim kućama radili?

Radila sam za Radio Politika (imala sam svoju emisiju od pola sata), TV Politiku u redakciji kulture, zatim u Novinskoj agenciji Beta, japanskoj novinskoj agenciji Kyodonews u Ujedinjenim nacijama u Ženevi, švajcarskom lokalnom listu jedne partije levice. Napisala sam i po nekoliko tekstova za list Danas i Politiku i prevodila sam i izveštavala iz Ženeve za web sajt B92.

Imate i preporuke od važnih ljudi vezanih za novinarstvo. O čemu se tačno radi?

Dobila sam preporuku direktora Novinske agencije Beta Radomira Diklića koji je bio Ambasador Srbije u Briselu pri Evropskoj Uniji i Parizu, zatim imam preporuku jednog od direktora japanske novinske agencije Kyodonews kome sam bila asistent u Ujedinjenim nacijama u Ženevi Yasushija Fujiija (pre toga on je bio japanski dopisnik iz Bele kuće i Ujedinjenih nacija u Americi) i imam preporuku firme Transcom gde sam poslednjih godinu dana radila kao agent u call centru za područje Francuske na francuskom jeziku. Radim još uvek za švajcarski Međunarodni socijalni servis sa Romima u Srbiji.

Kao neko ko je dugo u medijima kako biste ocenili današnju medijsku scenu Srbije?

Još se trudim da je razumem. Ili su suviše za Aleksandra Vučića ili su suviše za bivšu opoziciju. Nijedan medij nije po mom ukusu osim možda RTS-a, ali nemam iskustvo za izveštavanje na modernoj televiziji. Od oca sam naučila da se najbolje informacije dobijaju kada pomalo pratimo sve medije. Trenutno sam posvećena svom blogu i knjizi priča o Ženevi i Švajcarskoj, a imam u planu i bar tri romana. Ne moram da pišem previše. Više volim temeljno, sporo, a kvalitetno da pišem.Ne želim da objavim gomilu svojih priča i romana jer ne verujem da kvantitet nužno donosi kvalitet.

Zašto po Vašem mišljenju ima mnogo tabloida i žute štampe, kao i reality emisija u elektronskim medijima?

Sve to postoji i na zapadu, u Francuskoj na primer. Ne i u Švajcarskoj. Lično nemam ništa protiv toga jer je sve to odraz slobode govora i izražavanja. Neke poznate ličnosti se trude da budu ogovarane i da dospeju u žutu štampu i reality. Ipak smatram da je potreban jedan list, nosilac objektivnog izražavanja i mislim da u tu svrhu treba rekonstruisati Politiku. Ipak je Politika izdržala mnoge udarce političke i privredne u istoriji dužoj od jednog veka i treba taj dnevnik osnažiti da bude kao Le Monde, kao Le Soir, kao New York Times ili Washington Post… Treba od Politike napraviti krunu objektivnog i nepristrasnog izveštavanja, ponos Srba, a stvarno ostavljam drugim ljudima da razmišljaju kako bi se Politika kao takva finansirala. Imamo masu medija i podržavam raznolikost, ali budimo realni sve se manje čitaju novine, a sve više treba praviti zanimljive i kvalitetne web sajtove. Usudiću se da kritikujem Blic koji ima potencijal i novac, ali koji ne radi na kvalitetu i ima nedovoljan intelelektualni nivo.

Kako se boriti za slobodno novinarstvo, da li je ono moguće?

Čak i u vreme Slobodana Miloševića na TV Politka trudila sam se da bar na neki način prikažem istinu. Ako već novinari moraju da pišu u superlativu o vlasti mogu pored toga u isti prilog da stave i suprotno mišljenje. Obično tako upakovano može da prođe sve urednike. Mislim da problem u Srbiji nije vlast koja diktira vesti, već uplašeni novinari koju unapred sami sebe cenzurišu iz straha da im se ne bi prigovorilo i da ne izgube posao. A svaki slobodoumni novinar koji eventualno radi u nekom, recimo “režimskom“ mediju, koje god esktremne orijentacije bio, mora da pomisli: “Bolje JA da pokušam da napišem što istinitiji izveštaj, nego neko ko zaista veruje u tu stranku”.

Tamarina „lična karta“

Tamara, u ovom delu intervjua svojim sagovornicima postavljam laka pitanja, pomalo lične prirode.

Vi ste bloger. Pišete na srpskom, engleskom i francuskom jeziku. Vaši tekstovi su zanimljivi, ali su često obojeni tugom. Pišete o životu u Švajcarskoj i o sudbinama tamošnjih ljudi.
Na blogu se ne primećuje da ste po profesiji novinar. Kako pronalazite vreme za pisanje bloga i da li planirate da kupite domen i tako „brendirate“ Vaš blog?

Moj blog tamkuz.wordpress.com (Persona non grata) posvećen je pričama o Ženevi i Švajcarskoj. Mislim da će taj blog na tome i ostati. Kad ne budem imala šta više na tu temu da napišem, otvoriću možda novi blog. Ovaj blog tamkuz.wordpress.com ostaće rezervisan samo za priče iz Ženeve. Pozivam uglavnom korisnike Facebooka da ga pročitaju, ali primetila sam da se i drugi ljudi koji su čuli za mene, konektuju na blog da vide o čemu se radi i kako pišem. Čekam pravo raspoloženje da bih pisala, tako da kada dostignem nivo koncentracije napišem uglavnom u dahu. Pre toga dugo o priči razmišljam, praveći ponekad i beleške. A posle toga ispravljam svaki dan pomalo. Konačnu verziju dobijam kad priču pročitaju moja majka Jasmina Kuzmanović i moja prijateljica iz školskih dana Vesna Tešić koje daje finalne sugestije. Vesna Tešić čak ispravlja i slovne, a ponekad i gramatičke greške.Ona je ćerka našeg uspešnog pesnika i čitala je puno knjiga u svom životu.

Da li ste nekada razmišljali da objavite zbirku priča iz Švajcarske?

Naravno kad skupim minimum dvadesetak priča objaviću knjigu koja će se najverovatnije zvati “Švajcarska nije savršena ». Ideju za dizajn korica već mi je dao profesor Nebojša Jehlička da to bude švajcarski vojni nož.

Stižete li da čitate tekstove ostalih kolega blogera i kako Vam se oni čine?

Pratim sve u vezi tima “Kreativno pisanje” profesora Darka Tadića. Svaki njegov savet piscima pročitam,a oni su besplatni preko Facebooka. Ostale blogove pratim u zavisnosti od tekstova koji mogu da me privuku. Znate, bitno je da se pri deljenju postova bloga na Facebook stranicama napiše dobar reklamni natpis kako biste privukli što veći broj čitalaca. Učestvujem na konkursima za knjige raznih Udruženja pisaca i trudim se da sve tuđe objavljene priče u tim knjigama pročitam.

Da li blogovi nanose štetu novinarstvu, po Vašem mišljenju?

Taman posla. Svaki građanin ima slobodu izražavanja na Internetu. Koliko god se razvijao Internet uvek će postojati određene web stranice na kojima će biti profesionalni novinari, a na svakome od nas je da svoju reputaciju izgradi.

Kakvu muziku slušate kada se opuštate posle napornog dana?

Obožavam muziku. Stavim slušalice pa puštam muziku sa Youtuba. Slušanje muzike mi pomaže u razmišljanju, koncentraciji i dobijanju novih ideja. Trenutno slušam disco sedamdesetih godina, ali već godinama menjam pesme na tom web sajtu. Uvek otkrijem i nešto novo. Verovali ili ne slušala sam često i Madonnu zbog tolikih priča koje kruže o njoj i verujem da je reč o kvalitetnoj pop muzici. Mislim da se ispadima služila kao dobrom reklamom, a da je muziku vrlo pažljivo birala. Volim i Depeche Mode, R.E.M. a u tinejdžerskom dobu sam obožavala Duran Duran. Pevačica koja ima odličan glas a koja je nekako nezapaženo prošla je Britanka DIDO, a imala sam prilike da čujem i odličan concert irske grupe The Corrs koji su pomalo zaboravljeni. Ako ste primetili uglavnom volim pop muziku, mada mi nije strano ni da odem na neku jazz svirku po klubovima u Beogradu.
Da postoji čarobna, zlatna ribica, da li biste poželeli nešto od nje i šta, ako nije tajna, ili biste je vratili u reku?
Stavila bih je u teglu ili kesu sa vodom i poželela tri želje: da mi roditelji što duže žive, da smršam bar 20 kilograma i naravno da članovi moje porodice i ja sačuvamo zdravlje.

Tamara, kakvo je Vaše mišljenje o feminizmu i feministkinjama?

Zalažem se za ravnopravnost među polovima, ali izričito smatram da žena ne sme da izgubi svoj šarm i da zanemari svoj izgled. Feministkinje na zapadu idu još dalje postajući lezbejke. Mislim da su žene u Srbiji čak u malo boljem položaju nego na primer u Švajcarskoj gde je naš pol dobio pravo glasa na izborima tek 1971. godine. Mi žene u Srbiji bar možemo otvoreno da kritikujemo muškarce, pa čak i da ih uvredimo nekom snažnijom rečju što je još uvek skoro nezamislivo u Ženevi. Znam čak muškarce u Švajcarskoj koji takve “ispade” kažnjavaju sudskom tužbom i pozivom policiji.
Šta je ljubav, da li je nju lako definisati?

Ne mogu da definišem ljubav jer je zaista nisam imala puno u životu.Koliko god se svako od nas trudio da pronađe ljubav uvek nas onaj Svevišnji uputi na neki sudbinski susret, možda baš na najmanje očekivanom mestu, gde ipak upoznamo osobu sa kojom ljubav možemo da osetimo. Mislim da je prikladna ljubav kada ne moramo da glumimo neku drugu osobu već se ponašamo što prirodnije bez osuđivanja i uz prihvatanje druge strane.

Kakvi su Vaši planovi za budućnost?

Da dobijem diplome prevodioca engleskog jezika i Specijalizacije u oblasti oglašavanja u jednoj Visokoj strukovnoj školi u Beogradu, objavljivanje knjige priča i bar tri romana. Možda neki scenario za film, ako nađem producenta i scenarija za pozorišni komad. Hobi mi je i bavljenje politikom i diplomatijom jer koristim niz poslovnih kontakata iz prethodnog perioda da lobiram za moderni i inteligentan srpski narod.

Postoji li neko pitanje koje Vam nisam postavila a Vi biste rado dali odgovor?

Želim da naglasim da je ovo moj prvi intervju za područje Srbije, a već sam dala dva intervjua u Ženevi na Radiju Cite i za list Univerziteta u Lozani u Švajcarskoj.

Hvala što ste bili gost ovog bloga 🙂

Hvala i Vama što sam konačno izašla iz anonimnosti u Srbiji mada radim kao novinarka od 1996. godine.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.