O stigmaciji bolesnih sa Dragicom Milić

Iako živimo u 21.veku predrasude prema drugačijim ljudima su i dalje prisutne.
Sažaljivi pogledi upereni ka osobama sa invaliditetom. Strah i sažaljenje prema bolesnim od kancera. Strah i nerazumevanje prema osobama obolelih od raznih psihičkih poremećaja. Kako prevazići predrasude koje važe za navedene ugrožene populacije? Da li su svi „ludi“ opasni po svoju okolinu? Zašto se diskriminišu osobe sa mentalnim problemima? Ova pitanja postavljam mojoj današnjoj gošći Dragici Milić iz Užica.

Dragica Milić je živela „običnim“ životom kao i svi njeni vršnjaci, sve do treće godine fakulteta. Tu počinju njeni problemi sa zdravljem.

Početak borbe za lepše sutra

Dragice, hvala vam što ste pristali da se javno eksponirate.

Hvala Vama, Rado, što ste me pozvali.

Kako je izgledao Vaš život pre treće godine fakulteta i pre saznanja da imate
psihičke poremećaje i dijagnoze?

Kao dete sam bila vrlo osetljiva, zatvorena u sebe, sumnjičava i neprilagođena.
Bilo je tu plus I minus faza, suočavanja sa raznim problemima, neadekvatnog
reagovanja na njih. Osećala sam očajanje, Niko me nije razumeo, mislili su da
sam samo bezobrazna I da mi zapravo ništa ne fali. Bila sam očajna jer su me u
detinjstvu ismejavali I ponižavali , isto tako I u srednjoj školi. Na fakultetu je
izgledalo da će se situacija poboljšati, međutim… Dešava se pogoršanje koje je
dovelo do moje prve hospitalizacije.

2011.godine počinjete borbu za lepše sutra. Počinjete lečenje. Ono i danas traje.

Kako ste reagovali kada ste saznali za dijagnoze?

Osetila sam olakšanje, iskreno. Konačno su stvari koje osećam dobile svoje ime.
Promenila sam tri psihijatra, tek poslednji mi je odredio pravu terapiju i dijagnoze.

Koliko je bilo teško objasniti porodici i prijateljima da imate psihičke poremećaje?

Ni dan danas moja porodica ne razume najbolje moju bolest. Ali se barem trude.
Prijateljima retko govorim da sam bolesna, jer se plašim stigmatizovanja i
diskriminacije. Što se, mojim izlazkom u javnost, menja. Želim da drugi shvate da
nisam luda I da čak bolje funkcionišem od većine ljudi jer zapravo radim na
svojim problemima, dok ih ostali guraju pod tepih I glume snažne ljude.

Kako je izgledao početak Vaše borbe protiv ovih poremećaja?

Kao i svaki početak, težak je. Prvo je bilo potrebno prihvatiti samog sebe
onakvog kakav jesi I ne slušati nikoga drugog sem stručnih lica. Bilo je predloga
od isterivanja đavola do stava “proćiće to, SVE JE U TVOJOJ GLAVI”. Nauka je
utvrdila 16 karakteristika zdravog čoveka, a kako se ispostavlja, ljudi koji potraže
pomoć psihologa, psihijatra, psihoterapeuta I life coach-a (potonje samo ako
osoba nema psihičke probleme, već su joj neophodne praktične životne smernice
o tome šta I kako kroz praksu najuspešnijih ljudi) su bliži pojmu zdravog čoveka
od drugih.

Da li ste probali da nađete još neku, dodatnu pomoć, pored odlazaka kod
psihijatra?

Stalno radim na sebi, prvenstveno na interpersonalnim odnosima. Naučila sam
veštinu aktivnog slušanja ovde, na sajtu 7 Cups of Tea. ( na stranici možete
pročitati šta je aktivno slušanje – na engleskom). Vodim četiri bloga,
Aktivni slušalac, Beleške samospoznaje, Recenzije knjiga, I Legal side of
Serbia., kao vid radne terapije, uz vezenje, pravljenje narukvica, raspremanje
kuće, čitanja I popisivanja knjiga, šetnje, što pravilnije ishrane. Trenutno
spremam pravosudni ispit, pa sam i time zaokupirana. Što se tiče pomoći drugih
ljudi, potražila sam pomoć i kod psihoterapeuta, psihologa i life coacha. I sama
se obučavam da postanem life i business coach.

Stigmatizacija osoba sa psihičkim poremećajima

Dragice, u našoj zemlji ali i u svetu još postoje predrasude i stigmacija ljudi
obolelih od psihičkih poremećaja. Zašto je to tako po Vašem mišljenju?

Znate kako, nestala je saosećajnost u svetu, nekako. To je ono životinjsko u
nama, i nasleđe predaka, da odbacimo one slabe i da zauzdamo histerične,
umesto da se potrudimo da saslušamo i pomognemo. Kako je rekao Niče,
slabog treba gurnuti. Narod se udaljio od učenja hrišćanstva (i pod tim ne
podrazumevam religiju, već filozofsku podlogu) o saosećajnosti, pomaganju,
neosuđivanju. Mnogi ne vide brvno u svojim očima, a u tuđim primete trun, kako
je rekao Isus Hristos.

Da li ste imali neko loše iskustvo koje je usko vezano za Vaše dijagnoze?

Nažalost, da. Nisu hteli da me prime natrag na posao gde sam radila na crno,
kada sam imala prvu hospitalizaciju. Čista diskriminacija! Žao mi je samo što
nisam imala novac da snosim plaćanje sudskih taksi pa da ih tužim po dva
osnova.

Dragice, da li imate ideju kako treba da teče borba protiv stigmazije osoba sa
psihičkim poremećajima?

U svetu već rade na tome da stigmatizacija bude manja. NAMI organizacija
(National Alliance on Mental Illness) , na srpskom Nacionalna alijansa za
mentalne bolesti, organizuje razne obuke i za porodicu i za same pacijente.
Kod nas bih spomenula Centar Srce i projekat Lice ulice, za osobe sa margine,
kao što su psihički bolesnici, kao i centar za osobe sa autizmom.
Ono što pojedinac koji je na margini može da uradi, je da zaštiti svoja prava
preko suda tužbom protiv diskriminacije, koja je Ustavom RS najstrožije
zabranjena, da se ne plaši da govori o tome da je bolestan, I da zna da je
zakonom zabranjeno poslodavcima i bilo kome da ima uvid u zdravstveno stanje
pacijenta sem medicinskog osoblja!

Bili ste lečeni i hospitalizacijom. Kako danas izgleda lečenje psihički bolesnih u
bolnici? Kakvi su uslovi u bolnici?

Stanje je dosta bolje u odnosu na psihijatriju na svojim počecima. U početku je
bolest smatrana za “napad đavola”, a bolesnici su udaljivani iz društva, batinjani,
puštana im je krv I mnoge druge nehumane stvari. Danas se bolest leči
medikamentima, razgovorima sa pacijentom I okupacionom terapijom.
Što se tiče uslova u bolnici, lekari su korektni, medicinsko osoblje je korektno,
međutim, zgrada je stara I zapuštena. Kada uđeš u bolnicu, oduzimaju mobilne
telefone i slična sredstva komunikacije da se pacijent ne bi uznemiravao
razgovorom sa komšijama, prijateljima i drugim “dušebrižnicima”, pa i porodicom,
već isključivo posvetio svom lečenju. Naravno, poseta je dozvoljena. Takođe, u
bolnici ne postoje nikakva oruđa sa kojima bi se mogao izvršiti suicid.

Psihički obolele stigmatizuju oni koji su normalni. Da li postoji definicija
normalnosti i kako ona glasi, po Vašem mišljenju?

Kao što kaže nauka, postoji 16 tačaka po kojima se osoba smatra zdravom.

1 Sposobnost prilagođavanja sredini i uspostavljanja harmoničnih odnosa i razumevanja sa drugim osobama
2. sposobnost usklađivanja svojih želja, stremljenja i postupanja po stavovima i
tendencijama sredine u kojoj ličnost živi
3. sposobnost konstruktivne saradnje sa ljudima iz svoje okoline
4. sposobnost postizanja uravnoteženih nagonskih stremljenjai kočenja izvesnih prohteva koji se kose sa društvenim normama
5. sposobnost kontrolisanja svojih emocionalnih zbivanja
6. postojanost i istrajnost u radu i ulaganje maksimuma svojih sposobnosti u rad koji se vrši
7. spremnost da se kroz život bori sa svim životnim teškoćama sve dok se ne postignu
određeni ciljevi
8. istrajnosti u postizanju cilja i u savlađivanju teškoća koje stoje na putu, a koje se
objektivno, sa većim zalaganjem, mogu prebroditi
9. Spremnost da se izdrže neugodnosti najrazličitije vrste i da se podnesu neuspesi bez obeshrabrivanja
10. sposobnost samostalnog donošenja odluke korisne ne samo za određenu ličnost, već i za zajednicu

11. postojanje subjektivnog osećanja individualne nezavisnosti uz postojanje sposobnosti
za saradnju sa drugim osobama u najrazličitijim oblicima ljudske delatnosti
12. tolerantnost, strpljivost, kritičnosti, i poštovanje mišljenja drugih i podržavanje mišljenja drugih i podržavanje korisnih predloga drugih kada su oni od opšteg interesa
3. poštovanje etičkih, moralnih i opštih principa i normi koje društvena zajednica donosi u interesu podizanja njenog blagostanja
4. sposobnost pravilnog i uspešnog odgajanja dece i njihovo pripremanje za korisne
članove društva
5. emocionalna uravnoteženost, usklađenost nagonskih želja i sposobnost njihovog
kontrolisanja u svakom momentu
6. sposobnost uživanja u lepim ljudskim dostignućima, kao i sposobnost kritičkog
procenjivanja negativnih pojava i spremnost za učestvovanje u njihovom otklanjanju.
Obično oni koji osuđuju, posebno nemaju izgrađenu kod sebe stavku 13. 🙂

Nešto kao lična karta

Ovo je opušteni deo intervjua i svojim gostima postavljam obična i ponekad
neobična pitanja.

Dragice, kako izgleda vaš savršeni dan, možete li da ga zamislite?

Svaki dan mi je savršen, moram reći, jer ga ja, uz pomoć lekova, psihijatra, vere i
bližnjih, pravim savršenim. Dan u kome radim svakodnevno na sebi, maksimalno
sam organizovanja, sa određenim prioritetima i ciljevima, dugoročnim, I za taj
dan. Uz naravno potrebno vreme za odmor i relaksaciju.

Imate li neki hobi, šta radite kada ste slobodni?

Imam brojne hobije, od čitanja, do vezenja, pletenja, crtanja, završavanja raznih
kurseva…

Da li je sreća lepa samo dok se čeka?

Sreća se stvara, ali ne može čovek da je stvori sam.

Da li ste pobornik zdrave hrane ili volite i fast food?

Pobornik sam uravnotežene ishrane. Uvek je bolje pojesti tanjir kuvane hrane sa
povrćem nego pojesti hranu koja ima isuviše kalorija. Što ne znači da ne treba
pojesti i nešto od brze hrane, samo treba paziti na uravnoteženost ishrane i
kalorije.
Način na koji se ja hranim je trenutno dijetetski, jer sam zbog lekova i loše
ishrane i nekretanja dobila na težini (ukupno 30 kg). Zasniva se na dozvoljenom
dnevnom unosu kalorija, koje su podeljene na dnevni unos od određenog procenta ugljenih hidrata, proteina I masti, radi ravnoteže u organizmu. Do sada sam izgubila 11 kg!

Kakve knjige biste preporučili čitaocima ovog bloga?

One koje relaksiraju ili usavršavaju znanje iz struke ili oblasti koja vas već
interesuje. Ja čitam knjige iz oblasti psihijatrije, prava, psihologije, popularne
psihologije, ezoterije, religije, beletristike, i mnoge druge.

Šta biste poneli na pusto ostrvo, koga biste poveli tamo?

Ponela bih internet I smarphone, a povela bih svog supruga.
I na samom kraju, koja je Vaša poruka čitaocima bloga?

Da manje osuđuju i da pokažu vise saosećajnosti jedni prema drugima i da ne
gledaju samo svoj interes.

Hvala što ste pristali na ovaj razgovor.

Nema na čemu. 🙂

2 thoughts on “O stigmaciji bolesnih sa Dragicom Milić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.