O mom čedu, romanu prvencu

OBAVEŠTENJE

Najpre želim da istaknem da ovim tekstom nemam nameru da uvredim ili ponizim sve one blogere i mlade pisce koji su izdali jednu, dve ili više knjiga. To mi nije namera. Izneću  stav vezan za moje pisanje. I odluku koju sam, uz pomoć  višemesečnih razgovora uz kafu ili preko društvenih mreža donela.

Beskrajno mnogo hvala svima vama koji ste iskreno doneli sud o mom pisanju, što veoma cenim. Hvala i onima koji su me hrabrili, da ne odustanem.

Moj roman prvenac nastao je pre mnogo godina. Stalno se u njemu nešto menjalo, brisalo, dopisivalo.

U meni se budila želja da ga predstavim široj javnosti. Da bude štampan, promovisan, reklamiran.

Ali, znala sam da to znači i stvarni izlazak iz anonimnosti, mnoštvo obaveza, ali i veće finansijsko ulaganje.

Jutros sam prelomila. “ Natalijina priča“ ostaće u mom folderu. Možda će nekad ići kao priča u nastavcima, na ovom blogu.

Izvinjavam se svima koje sam gnjavila i davila pričom o ovom romanu.  Oduzela sam vam vreme i jako mi je žao zbog toga.

Ja možda imam talenat-tako kažu, ali nisam pisac. Nemam razvijenu tehniku pisanja. Moram još mnogo da čitam, pišem i učim, da bih postala pisac i da bih jednu ili dve knjige predstavila javnosti.

Ne želim da široj javnosti predstavim nešto što nije dobro, i što će stajati na policama trafika.

Ne stojim loše finansijski, ali nisam bogata.  Živim kao sav svet u ovoj zemlji. Višak novca odvajam za kupovinu knjiga. Ipak, ne mogu da izdvojim oko 1500 evra za izdavanje knjige. To su realni troškovi, ukoliko želimo da imamo dobrog urednika, dobrog dizajnera, recezenta, tiraž koji bi bio i za prodaju, ne samo za poklanjanje užem krugu ljudi. Pritom, moramo dobro da pišemo, kako bismo došli do tih kvalitetnih ljudi koji bi sarađivali sa nama.

Ja ne pišem dobro.  Naučila sam od nekih poznatih i pravih novinara da radim intervjue. Mislim da mi ta forma leži.

Možda sam i dobar bloger, možda znam da pretačem misli u reči i rečenice, ali pisac nisam. Nisam ni kolumnista, jer se rasplinjavam u svojim kolumnama.

Realna sam. Nisam tužna ni ogorčena. Zaista mi je drago što mi je ukazano na greške koje pravim. Iskrenost veoma cenim.

Kada pišete knjigu, postavlja se ispred vas mnogo pitanja. Neka od njih glase: zašto želim da je prezentujem javnosti? Da li želim da steknem neku popularnost? Da li želim da zaradim od knjige i da živim od pisanja?

Svoje pisanije već predstavljam javnosti, kroz ovaj i još jedan blog.  Ne želim popularnost. Ne moram da živim od pisanja jer imam stalne mesečne prihode. Ne bih znala ni da formiram cenu svoje knjige, tako da nije u pitanju ni zarada.

Zato neću ništa da objavljujem, bar sada, jer nisam dovoljno potkovana znanjem kada je pisanje u pitanju.

Drago mi je što pojedini blogeri objavljuju knjige. Ne zavidim. Nisam tužna jer nisam među njima. Znaju da pišu i znaju da prezentuju svoj rad.

Živimo u vremenu kada je kultura u našoj zemlji na najnižim granama. Za to nisu krivi pisci, muzičari, glumci, slikari. Kriva je vlast koja ne zna da prepozna prave vrednosti i kojoj kultura nije prioritet.

Mnogi danas izdaju knjige. Svaka knjiga nađe svog čitaoca i zato mislim da ne postoje dobre ili loše knjige. Pisana reč je nešto neprocenjivo vredno. Pisac se trudio da pokloni delić sebe svojoj knjizi. Učio je. Istraživao. Proveo mnoge besane noći da bi knjiga ugledala svet.

Molim sve one koji čitaju ovaj blog i kojima se sviđaju moji tekstovi, i molim one koji su me bodrili da objavim knjigu…da ne sude preoštro o meni.

Hvala za svaki komentar koji ste ostavili na ovom blogu ili na Fejs stranicama na kojima delim svoje tekstove.

Bilo bi mi drago ukoliko bi bilo komentara vezanih za ovaj tekst. Odgovoriću svima.

Ovo nije opraštanje od pisanja i od bloga, ovo je samo obaveštenje da knjigu ne planiram da izdajem..možda nekada u bliskoj ili daljoj budućnosti. A možda i nikada..ukoliko ne naučim neke tehnike pisanja.

Uskoro ovde sledi nova priča, a ko želi da baci pogled na „Natalijinu priču“ može da me kontaktira na Fejsu ili putem mejla.

Pozdrav svima, uživajte u ovim lepim, sunčanim danima kojih će biti..leto još nije gotovo.

8 thoughts on “O mom čedu, romanu prvencu

  1. Mislim da u tvom slucaju Rado ima i jednog i drugog , i straha od kritika , i ove finansijske trzavice i neizvesnosti i odabira recenzenta , izdavaca i toga slicnog .A ako ne objavis nikad neces saznati da li bi bila uspesna ili ne 😉 stoga , objavi , pa kud puklo da puklo.

  2. Anonimni, da bi knjiga bila kvalitetna i štampana u odgovarajućem broju primeraka, i da bih imala dobrog recezenta, urednika i sve ostalo, treba mi 1500 evra..a da dižem kredit zbog knjige..baš ne mogu i neću.

  3. U potpunosti razumem ovaj stav. Ne bi napisala tako nešto da o tome nisi dugo i temeljno razmišljala. Čak i ako se napiše nešto što bi smatrala vrednim objavljivanja veliko je pitanje da li će to postići onakav uspeh kakav bi želela. Lepo je što, u stvari, ne odustaješ, nego jednostavno pokušavaš da utvrdiš sopstvene granice. Suština je da radiš ono što te čini srećnom i da težiš ka unapređivanju svog talenta.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.