O knjigama, stanju u kulturi i prosveti sa Igorom Marojevićem

Igor Marojević spada u red savremenih srpskih pisaca mlađe generacije. Diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Tematika njegovih romana je različita- piše o tabu temama- 24 zida-roman o sidi, Parter-priča o strastima i fetišima, do romana u kojima je radnja smeštena u prošlost-Žega, Šnit, Majčina ruka.

Igorove knjige su prevedene na više jezika: španski, portugalski, katalonski, slovenački, makedonski uz objavljene delove proze i antologizovane na nemačkom, italijanskom, mađarskom, ukrajinskom, češkom, grčkom, bugarskom i drugim jezicima.

Posebnu pažnju publike privukla je knjiga “Beograđanke” koja je, iako zbirka priča kao manje komercijalan žanr, doživela šesto izdanje.

“Beograđanke” su zbirka priča, ima ih osam. Pisane su u ženskom rodu, i tu je Igor Marojević pokazao koliko dobro poznaje ličnost žene i njenu psihologiju. Junakinje ovih priča su pomalo neobične, drugačije od ostalih žena. Imaju svoje sudbine, to su majke, kćerke, ljubavnice, umetnice. Poseban utisak ostavlja priča “Unutra” koja nas upoznaje kakve sve probleme ima devojka koja osam i po godina nije izašla iz zgrade.

Povod za ovaj intervju su nova Marojevićeva knjiga koja je u pripremi i promocija knjige “Priče o Kosovu” grupe autora održana 28.juna ove godine u Delfi kafeu. Ova antologija okuplja poznate pisce :  Vuka Draškovića, Miroslava Toholja, Igora Marojevića, Vladimira Kecmanovića, Marka Vidojkovića, Dejana Stojiljkovića, Srđana V. Tešina, Muharema Bazdulja..

IGOR MAROJEVIĆ

 

PRIČE O KOSOVU

Igore, ukoliko se slažete, razgovor počinjemo sa promocijom knjige “Priče o Kosovu” Vi ste jedan od urednika ove knjige, ali ste i autor jedne priče. Da li možete u kratkim crtama da prepričate Vašu priču, za sve nas koji još nismo čitali ovu knjigu.

Tačnije, jedan od priređivača, uz Aleksandra Ilića. Moja priča naslovljena je “Porodica” i predviđena za knjigu “Priče iz bivše Jugoslavije” o kojoj sam počeo da razmišljam kada mi je Aleksandar Gatalica naručio pripovest za projekat “Generacija 23” koji obuhvata radove 12 pisaca iz svih ili gotovo svih bivših jugoslovenskih republika. Tim sam povodom, u skladu sa opštim okvirom, tačnije temom zbivanja na pomenutim područjima od 1991. kada su počeli ratovi do 2014, napisao po jednu beogradsku, crnogorsku i makedonsku priču. Tada sam shvatio da sam automatski definisao koncept “Priča iz bivše Jugoslavije” u koji će se uklopiti i “Porodica”, u međuvremenu napisana za “Priče o Kosovu”. Mogu samo da kažem da potonja prati uspon i pad jedne kosovske mešovite familije koja je većinom albanska.

“Priče o Kosovu” spada u Laguninu ediciju “Talasi”. Kako je ova knjiga nastala, da li ona čitaocima predstavlja Kosovo i Metohiju na način koji se razlikuje od izjava političara i novinskih izveštača?  Da li se bavi kosovskim mitom ili objektivno, kroz priče predstavlja stanje na KiM?

Aleksandar Ilić i ja smo imali ideju da napravimo na­di­de­o­lo­ški zbor­nik pri­ča o što ta­bu­i­zo­va­ni­joj te­mi jer književnost ne sme da bude satelit ideologije, kako je to u poslednjih 25 godina čest slučaj u srpskoj literaturi, niti da se plaši tabua. Acina ide­ja bi­la je da se re­če­ni pri­stup pri­me­ni na te­mu Ko­so­va a ja sam se složio. E sad, sa­mim auto­ri­ma smo osta­vi­li da svo­je na­pi­se sroče kako god žele. Ta­ko smo do­bi­li še­sna­est raz­li­či­tih po­ve­sti, na­di­de­o­lo­ških ali i onih, mi­ti­zo­va­nih iz srp­ske vi­zu­re, no ta­ko­đe na­ra­ti­ve ko­ji go­vo­re­ći o Ko­so­vu go­vo­re o al­ban­skim po­ro­di­ca­ma. Ima i govora o trenutnom stanju na KiM, bez brige.

BEOGRAĐANKE I DRUGE KNJIGE

 “ Beograđanke” priče o devojkama i ženama iz Beograda, čije su sudbine neobične, različite, osvojila je simpatije čitateljki, ali je sigurno dobila i kritike. Koliko je bilo teško pisati u ženskom licu? Recite nam nešto više o ovoj knjizi.

Od 2006, kada sam se vratio iz Barselone u Beograd, do 2014, upoznao sam mnogo žena različitih profila, pa sam čitajući literaturu o razlikama ženskog i muškog mozga i pišući priče za knjigu osvešćivao najupečatljivija od tih iskustava. Ne mislim samo ona, emotivna: uvek sam se više družio sa ženama nego s muškarcima jer mislim da su kvalitetniji deo društva. Za to postoje i objektivni uzroci: srpski muškarci su devedesetih višestruko poraženi u ratu, kao niko, a u 21. veku definitivno i ekonomski, što je već mnogo opštija pojava.

Najavili ste novu knjigu “Prave Beograđanke”. Da li će biti zanimljiva u istoj meri kao i zbirka priča “Beograđanke”.

Moraće da bude zanimljivija. Prvo, ne objavljujem knjigu dok ne smatram da je nesporno za bar korak dospela dalje od prethodne, i to ne samo u kategoriji zanimljivosti teksta. Stoga će i “Prave Beograđanke” biti objavljene tek 2017, iako su prvobitno najavljivane za 2015. Na kraju, posredi je roman a nipošto, kako se u nekim medijima moglo već pročitati, nastavak “Beograđanki” koje su uostalom, kako i sami kažete, zbirka priča.

U knjigama sa istorijskom tematikom, radnja se dešava u Vojvodini. Vi ste rođeni u Vrbasu. Koliko autobiografskog ima u Vašim knjigama, pored izbora “lokacije” za Vaše knjige?

Radnja u knjigama sa istorijskom tematikom, tačnije u predviđenom petoknjižju Etnofikcija ili u za sada objavljenim romanima iz nje (Majčina ruka, Žega i Šnit), odvija se u Vojvodini, ali i u Zemunu, Beogradu, Crnoj Gori, Italiji, Nemačkoj, SAD… Ne bih mogao tačno da kažem, ali čini mi se da u mojim knjigama ima oko pedeset odsto autobiografskog dočim ostatak čini čistija fikcija. Naravno, neka od sopstvenih skromnih iskustava pretačem i na svoje istorijske, ali i ženske likove, kad neko od tih iskustava nađem univerzalnijim. 

STANJE U PROSVETI I KULTURI

Generacijski smo blizu, i znam da naše generacije vole lepu pisanu reč, vole da čitaju.Stalno se usavršavamo kada je kultura u pitanju. Šta se dešava sa mladima koji ne čitaju knjige, koji imaju slabe ocene iz srpskog jezika i književnosti ? Da li nešto može da se promeni, kako približiti knjigu mladima? I ko snosi krivicu- “lenja deca”, profesori ili oni koji prave program nastave za osnovne, srednje škole, gimnazije?

Ne može ništa da se promeni dok god su na vlasti partije koje kadriraju ne prema struci već prema poltronstvu. Krivicu, međutim, zajedno snose svi pobrojani elementi, vlada koja smanjuje ulaganja za kulturu i čini sve da birači budu što gluplji, oni “pragmatični” roditelji koji uče decu da budu isto takva, pri čemu se obrazovanje smatra nečim nebitnim ako ne i ometajućim, oni profesori srpskog kakvi ne znaju srpski, oni urednici medijskih kuća koji primaju nepismene novinare… S obzirom na sve to i još mnogo toga, pre pet godina sam u izjavi za “Tanjug” najavio napredovanje društva ka totalnoj duhovnoj propasti koja je, koliko mi se čini, ne samo nažalost realizovana nego je i sve veća i veća…  Još jednom predlažem vladajućim političarima da prestanu da mrcvare kulturu i više ne budu licemerni nego ukinu dotični resor u svojoj vladi umesto što ga brukaju izdvajajući za njega 0.6 odsto svog budžeta. A mogli bi i da partijska merila za zapošljavanje protegnu na sve struke, pa nek primaju i lekare i profesore pre svega po podobnosti i bez obzira na izvorni poziv. Tek onda bi svima bile jasne sve razmere ovakvog sistema. 

MALO O PRIVATNOM ŽIVOTU 

Dok sam spremala ovaj intervju, primetila sam da u većini Vaših intervjua govorite o svojim knjigama, o kulturi, a nema pitanja ni odgovora vezanih za Vaš privatan život. Da li čuvate od javnosti svoju privatnost ili Vam niko do sada nije postavio pitanje vezano za privatan život?

Nije baš tako, bilo je tekstova i intervjua i o tome, čak i za “Gloriju”, mada ne previše i uvek s distancom, bar što se mojih izjava tiče. Mislim da je važnije da javno govorim o književnosti i kulturi pošto je onih koji žive od izlaganja sopstvene privatnosti preko medija raji više negó dovoljno.

Kakav je Igor privatno?

Otkako imam izraženije zdravstvene probleme koji ipak nisu toliki da bih nahranio zlurade, dosta sam se povukao i posvetio radu, maltene prestao da izlazim… Jednom rečju, kao čovek sam sigurno raznima postao dosadan, što je za mene korisno.

Šta je za Vas sreća?

Ništa trajno, dakle pojam primenljiv na epizodu, trenutak. Možda može da stalno bude srećan neko ko je bogat, zdrav i glup.

Da li se danas može živeti od pisanja, ili je dobro imati i neki posao sa fiksnim radnim vremenom?

Neki, doduše izrazito retki, žive samo od pisanja, a za mene nikakav posao sa fiksnim radnim vremenom, da ne ulazimo u razloge, ne dolazi u obzir. Mogao bih neko, ali ne sve vreme da živim samo od pisanja, te osim što pišem: uređujem, prevodim, priređujem i dr. Ali ne kažem da se u jednom trenutku neću posvetiti samo pisanju, preživeo ili ne.

Pošto je ovo razgovor za blog, zanima me Vaše mišljenje o blogerima i o blogu kao formi javnog izražavanja.

To je punopravan žanr sa sopstvenim zakonitostima koji doprinosi demokratizaciji javnog govora, doduše i nažalost prečesto, u našim uslovima i snižavanju njegovog nivoa. Oflajn će svet ići u sve gorem pravcu, dočim nadu čuvam za internet, naravno pod uslovom da je korisnik dovoljno konstruktivan.

Šta biste poručili novim piscima koji žele da izdaju knjigu- da li da svoje rukopise šalju u Lagunu i Vulkan, velike izdavačke kuće ili da traže manje izdavačke kuće. Da li je bolje samostalno izdavanje knjiga u vreme ekonomske krize koja nas dugo potresa, ili treba tražiti sponzore čije bi se reklame postavile na prvim i zadnjim stranicama knjige?

Ne znam kako je samostalno izdati knjigu, pa ne bih o tome. U Lagunu pristiže ogroman broj rukopisa, pri čemu se od njih objavi jako malo iako urednici vape za novim i kvalitetnim štivima. Međutim, zavladao je trend da pišu oni koji ne čitaju, što bi bilo otprilike kao da bilder ide u teretanu a ne jede. Mlade pisce bih pitao da li stvarno moraju da pišu. Ako da, onda okej, ali da više čitaju negó što pišu i da ne očekuju ništa zauzvrat, pa ako šta dobiju – sjajno, a ako ne, dobili su književnost. Ako takav pristup nije po volji, bolje je čoveku da se bavi pragmatičnijim poslovima, na primer politikom ili kriminalom ili, što je u ovom društvu najproverenija vrednost, i jednim i drugim.

Hvala što ste izdvojili vreme za ovaj intervju. Želim Vam sreću u svim sferama života.

 

2 thoughts on “O knjigama, stanju u kulturi i prosveti sa Igorom Marojevićem

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.