Novinar, bloger i čuvar zaplanjskog dijalekta

Negoslava- Nega Stanojević je žena koju sam upoznala virtualno, na blogu. Vrlo brzo smo postale blog prijateljice, a nadam se da ćemo se u skorije vreme videti i na pravoj kafici.
Čast mi je i zadovoljstvo što je Nega moj gost. Ona je svestrana osoba. Bavila se novinarstvom, ekonomijom, izborila se sa mobingom. Njeni intervjui bude veliko interesovanje, njeni slatki i slani recepti dele se prijateljicama, a priče izazivaju bujicu različitih osećanja u kojima se smenjuju tuga i sreća. Ne tako davno izdala je svoju prvu knjigu priča na zaplanjskom dijalektu “Jošte čekam taj reč da mi rekne” koja je naišla na dobar prijem kod čitalačke publike ali i kod lingvista i profesora književnosti.

11106293_1024122840953395_562370484_n

Otkud ti u blogerskim vodama?

Ne bih da zvučim kao one misice koje uvek kažu kako su ih mama ili drugarice prijavile za izbor najlepše, ali je činjenica da me je na pokretanje bloga naterala prijateljica i koleginica Lela, posle dužeg nagovaranja i od strane jedne snahe- Maje i jednog Fejsbuk prijatelja- Nebojše.
Kada sam pokrenula blog, pojma nisam imala o blogovanju pa sam mesece izgubila ne znajući da na netu ima toliko divnih i korisnih saveta o tome kako dopreti do čitalaca i kako za to iskoristiti društvene mreže. Onda je moja prijateljica Ivana šerovala jedan tekst, broj dnevnih poseta je porastao sa desetak na “čitavih” 40 jer su tako blog posetili i njeni prijatelji, a onda i njihovi prijatelji i- tako je krenulo.Samo što sam za prva tri meseca blogovanja imala 3000 poseta ukupno, a danas je, recimo, na tom mom prvom blogu bilo 3.600 poseta.

Kako uspevaš da vodiš dva bloga?

Bolje bi bilo da me pitaš kako uspevam da obuzdam sebe i da ne pišem po pet-šest tekstova dnevno kao ranije, zbog čega su me dobronamerni upozoravali na to da ću dosaditi ljudima i savetovali mi da malo usporim. Meni je pisanje profesija,uz to pišem vrlo brzo i da nije ovih tehničkih petljancija oko postavljanja tekstova na blog, mislim na fotografije, pa prored, pa kurziv ili boldiranje… vođenje dva bloga bilo bi kao pesma. A onda mi se smeju, kada kažem da sam polupismena- iako ispada da jesam, imajući u vidu ovu modernu, tehničko-tehnološku pismenost.

Imaš li neki savet za nove, mlade blogere?

Imam, jer znam kako je teško kada počneš da bloguješ a ne znaš ništa osim da pišeš,a uz to i ne znaš da postoji toliko divnih, predusretljivih i dobronamernih ljudi, spremnih da pomognu.
Pitajte, svejedno koga- Gugl će vam prvi pomoći, dajući vam linkove za odgovore na određena pitanja, a mislim da ne grešim ako kažem da će se I SKORO SVAKI bloger odazvati ako mu se obratite s nekim pitanjem na temu blogovanje.

Ali, pritom ne budite drski, nevaspitani, bezobrazni. Ovo namerno podvlačim, jer sam kao administrator u FB grupi Blogeri imala i jako loša iskustva sa nadobudnim, nevaspitanim, pa još i nepismenim i neobrazovanim mladim ljudima, koji su negde pročitali da se od blogovanja zarađuje, pa su utrčali u sve to kao da svi čekaju da samo oni otvore blog i da im pare počnu da padaju s neba.
Na svu sreću takvih je malo i posle nešto zalud potrošenog vremena, najčešće uz podršku ostalih blogera, dignem ruke od njih. Tu energiju i to vreme je ipak bolje uložiti u nekoga ko zaslužuje i pažnju i vreme i savet.

„Jošte čekam reč da mi rekne“, tvoja prva knjiga napisana na zaplanjskom dijalektu, naišla je na veliko interesovanje.
Da li si očekivala da će interesovanje biti baš takvo, i znaš li da si učinila mnogo za promociju tvog kraja?

To interesovanje je bilo evidentno još dok sam te zaplanjske priče objavljivala na blogovima. I upravo zahvaljujući njemu usudila sam se da ih spakujem u knjigu. Onda su se tu umešali i drugari-blogeri, šireći priču o knjizi, pa se nadovezali i mediji, od lokalnih do Javnog servisa. I zapravo celokupna ta atmosfera koja je pratila moju prvu knjigu, od predloga da ona uopšte nastane, do realizacije, je nešto što me jako raduje i uverava da nisam pogrešila što sam poslušala savete i predloge da nastane knjiga.

A kada je promocija mog Zaplanja u pitanju, neskromno kažem da se time jako ponosim. Time, što su zahvaljujući mojim pričama za Zaplanje saznali ljudi koji verovatno nikada ni reč ne bi čuli o njemu i što su malo više saznali i oni kojima je pojam Zaplanja došao do ušiju, recimo kao oni koji su čuli za istoimenu ulicu u Beogradu. Da ne pričam o tome koliko se mojom knjigom ponose mnogi ljudi iz Zaplanja, rasuti širom zemlje, regiona i sveta, kojima je ona neka vrsta certifikata za govor od kojeg ne odustaju jer je to njihov maternji jezik.

Koliko je bilo promocija i gde je bilo najbolje, ako možeš da izdvojiš neko mesto?

Promocija u Nišu je svakako bila po svemu naj- ona je pripremana s posebnom energijom i emocijama, ne samo mojim, već i svih ostalih učesnika. Razumljivo, ima li se u vidu da je u pitanju moja prva knjiga i da su se tu okupili, uz ljude koji su redovni pratioci zbivanja u kulturi grada, najviše moji rođaci, prijatelji, kolege…
Prva promocija, inače, bila je na Sajmu knjiga u Beogradu, u okviru zajedničke promocije knjiga svih domaćih autora novosadskog izdavača “Stylos Arta”. Prvo potpisivanje knjiga, prvi susreti sa čitaocima, pa na tako velikom sajmu, prva promocija… veličanstveno iskustvo. Posle toga su sledile promocije u Savezu novinara Bugarske, u Sofiji, u opštinskom sedištu Zaplanja- Gadžinom Hanu, a nedavno je bila i promocija u Biblioteci “Milutin Bojić” u Beogradu.

Šta su u tvom životu promenili knjiga, promocije, gostovanja na radiju i televiziji?

Osim toga što sam, posle nekoliko godina izbivanja iz javnog života ponovo postala javna ličnost, ništa. A to znači- ponovo me prepoznaju ( “komšika, jeste ono Vi bili juče na televiziji?”) prodavci (sada neki novi) iz radnji u kojima sam i ranije kupovala, ponovo mi se na ulici javi neko nepoznat iz čijeg pogleda vidim da me se odnekud seća I ponovo mi prijatelji i rođaci zameraju što im nisam javila da sam bila na televiziji.
Dobro, opet sam se borila s tremom dok je nisam, nadam se, ponovo uspešno savladala.

Intervju je forma koju voliš i dobro radiš. Kako nalaziš sagovornike, i teme?

Mislim da ne preterujem ako kažem da teme nalaze mene. Oko nas je toliko interesantnih i pažnje vrednih ljudi, a ako ste uz to i novinar pa se malo više krećete, onda je i veća šansa da ih zapazite, upoznate.Ponekad primetim nekoga na netu, nekoga u stvarnom životu, nekoga mi preporuči neko od net prijatelja.

Možeš li da otkriješ koja je osnovna tema novog romana?

Definitivno, posle početka tri nova rukopisa, biće to najpre roman s mobingom kao centralnom temom. Desili su se neki događaji u nekim tuđim životima koji mi olakšavaju pisanje već poodmaklog romana na ovu temu o kojoj se ljudi ne usuđuju da pišu, čini mi se, najpre zbog vremena u kojem živimo i sveopšte nesigurnosti. Jeste da ću morati da preradim skoro sve što sam napisala, jer više ne moram da krijem identitet glavne junakinje, ali će sve to doprineti dramatičnosti radnje. Više bih volela, naravno, da se njoj nije desilo sve što se desilo, ali šta je tu je, imam njenu punu podršku i sve potrebne informacije za što bolje štivo.

Da li je teško izdati knjigu u Srbiji?

Nije, nimalo nije teško. Samo sakupite dovoljno para za štampanje ili nađite sponzora i ponudite dobar tekst – dobrog izdavača ćete sigurno naći. A i da nemate dobar tekst, ako imate ovaj prvi uslov, uvek će se naći izdavač koji će vam štampati knjigu.
Znam da nisi htela da čuješ ovakav odgovor, ali šta da kažem, kada je tako. 

Da si ministar kulture, šta bi menjala?

Bojim se da bi ovo bio predugačak intervju…
Najkraće- sam odnos prema kulturi. Kulturi kao svakodnevici, od školskog i televizijskog programa, preko istinskog oporezivanja šunda I svih “otrovnih sadržaja”, do forsiranja svega onoga što znači : kvalitetna muzika, a ne zavijanje; kvalitetni filmovi, a ne jeftine parodije naše svakidašnjice kojima se povlađuje najnižim slojevima društva; kvalitetne pozorišne predstave, a ne predstavice sa tri loša glumca I četiri jeftina skeča… Samo, onda bismo morali da imamo i kvalitetno obrazovanje i kvalitetne fakultete i kvalitetne diplome, jer nije ministar kulture svemoguć i ne može sam da očisti sve ono što smrdi u našim dvorištima.

Negoslavine tekstove možete naći na ovim mestima- blogspot i WordPress.

8 thoughts on “Novinar, bloger i čuvar zaplanjskog dijalekta

  1. Svaka čast, potpis na ceo tekst, osim što bih onom odgovoru na pitanje “da li je teško izdati knjigu u Srbiji“, dodao još dve varijacije na temu:
    1. Nemoguće je, ako nemaš ime, vezu ili novac
    2. Nema razloga, knjigu je u Srbiji većina već odavno izdala. Uopšte je ne čita.

  2. Šta bi promenila u kulturi…Ah! Slažem se sa tobom u potpunosti. A da se nešto može promeniti, teško…Pojedinac, ko god on bio, ne može ništa da učini. Sistematskim uništavanjem vrednosti, uništavamo sami sebe.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.