Njena priča

Upekla zvezda. Napolju trideset i neki stepen. Unutra njih tri sede, piju kafu, puše. Radi klima. Sve bi izgledalo normalno da na prozorima nema rešetki. Kreveti su stari, neokrečeno je. Ipak, njima to ne smeta. Bolnica za one koji imaju psihičke poremećaje i bolesti. U narodu zvana „ludnica“. I dok dve cimerke pričaju, treća ćuti, pali cigaretu i grčevito drži šolju tople kafe. A onda jedna od njih uperi pogled ka njoj i reče

– Biljana, ti i dalje planiraš da ćutiš? Kako ti to ne smeta? Hajde pričaj nama ako nećeš sve doktorki da kažeš.

Ubaci se u razgovor i druga

– Nećemo suditi o tebi. Samo ćemo slušati. Nema razloga da se nas plašiš.

Biljana je još minut, dva ćutala, zatim je srknula kafu i šolju spustila na sto. Ni sama ne zna zašto, ali počela je da priča.

*****

Odakle da krenem? Možda od batina koje sam dobila od muža ili od one beline nakon što sam popila gomilu tableta? Da, htela sam da se ubijem. Da, nisam srećna. Udata sam za čoveka koga ne volim i sa kojim imam jednog sina. Završio je sada treći razred osnovne škole. Odličan je đak. A moglo je sve da bude drugačije, ali sudbina..od nje se ne može pobeći.

****

Imala sam sve kao dete i kasnije kao devojčica. Roditelji su me voleli, tetke, strine, ujne, babe, dede, komšiluk, svi su me voleli. Živela sam skoro savršenim životom dok nisam upisala psihologiju u drugom gradu. Ovde nisam prošla.

Rastanak od kuće, od roditelja i prijatelja, teško mi je pao. Ipak, odlučila sam da iznajmim stan i da studiram u drugom gradu. Moji su to mogli da finansiraju, i sa te strane je bilo sve u redu.

Visoka, zgodna plavuša, nežnih crta lica i uvek  ljubazna prema svima, i nije mi bilo teško da se uklopim na fakultetu, i da upoznam mnogo novih ljudi.

Učila sam, ali sam se i provodila, odlazila sam na žurke. Na jednoj takvoj žurci srela sam njega, čoveka koji je promenio moj život i koji je verovatno zaslužan za to što sam sada ovde.

NASTAVIĆE SE

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.