Nismo stigli da se oprostimo

Da li postoje reči kojima može da se opiše ljubav, ljubav satkana od smeha, radosti, tuge i suza? Kako se zapravo može ispričati naša priča? Priča koja ima bolan kraj.
Zatvaram oči i vidim tebe. Vidim tvoju nežnu ruku koja prelazi preko mojih leđa. Vidim tvoj osmeh, blag baš kao što si i ti bio. Vidim nas. Smejemo se nekoj tvojoj šali. Smišljamo imena našoj deci. Pravimo spisak zvanica za malu svadbu.
Vidim sebe kako plačem u tvom naručju. Tešiš me. Ljubiš. Šapućeš najnežnije reči.

Sećanje sustiže ono drugo, i tako se ona nižu, kao perle, jedno za drugim.

Naš prvi susret. Zbunjenost na tvom licu. I moj oboren pogled. Upoznali smo se na mestu gde se obično ne upoznaju budući ljubavni parovi.
Taj susret promenio je i tvoj i moj život. U početku smo razmenjivali poruke. Obične. Kako si, šta radiš, da bi kasnije te poruke počinjale sa Kako si proveo-provela dan, kada se vidimo opet?
I viđali smo se. Šetali smo bulevarima. Pili kafu i sok u jednom, drugom, trećem kafiću. Večerali u mirnom restoranu,
Zatim smo shvatili da sve svoje slobodno vreme provodimo zajedno.

Poljubio si me ispred krošnje drveta u mojoj ulici. Ono stoji i dalje. Čuva uspomenu na naše prve zagrljaje, na prve reči izgovorene tih večeri.
Vikende smo provodili u mom stanu. Pravila sam ti palačinke sa šećerom i cimetom. Voleo si samo takve palačinke, a ja sam se smejala što nećeš da probaš i eurokrem-plazmu.
Radio Desetka je postala “naša” radio stanica. I pesma “Zagrli me” postala je “naša” pesma.
Vreme je prolazilo, dan za danom, mesec za mesecom. Godine.
A onda smo odlučili da se skrasimo. Da budemo porodica. Oboje smo se tome radovali.

I stalno smo bili zajedno. Bežala sam ranije sa posla, ti si menjao smene, samo da bismo bili zajedno. Kao das mo osećali da je život odlučio da nas kazni zbog ko zna čijeg greha.
Nisi došao tog petka. Javio si se i rekao da ti nije dobro. Nisi voleo lekare i jedva sam te ubedila da odeš sutradan. Domovi zdravlja rade i subotom.
Videli smo se u nedelju. Tog dana smo gledali moje fotografije iz detinjstva. Ljubio si me. I ja sam tebe. I rekao si mi da moraš u utorak na neko snimanje, tako te je savetovala lekarka opšte prakse.
Ma, nije ništa opasno. Vidiš da nisam mršav, da lepo jedem, da pijem kafu, nije mi ništa. Govorio si. A moja duša je postal uplašena. Srce se uznemirilo. Čudila sam se zašto je to tako, kada je sve dobro, kada ništa nije strašno.
U utorak sam te uzalud zvala. Nisi se javio. U sredu sam dobila poruku da si morao da ostaneš u bolnici. Ispitivanja, dosadni su, hoću d ate vidim. Rekao si tada.
Videla sam te tek u nedelju, dan posle operacije. Sedela sam pored tvog kreveta i držala te za ruku.
Boriću se, znaš da sam navikao na borbu. Zar život nije jedna velika borba?

Ozdraviću. Obećavam ti da ćemo živeti zajedno, da ćemo imati bebu, ona će ličiti pomalo na tebe, pomalo na mene.
Gutala sam suze i osmehivala se. Pomilovao si me po kosi. Još dugo smo se držali za ruke i na kraju posete rekli smo ono obično “vidimo se”.
Plakala sam napolju sa tvojom sestrom. Nekako sam slutila da je to naš poslednji susret.
Dani i meseci koji su usledili provela sam sama. Čuli smo se nekoliko puta dnevno. Bio si ili u bolnici ili kod sestre koja te je negovala. Nalazio si izgovore da se ne vidimo. Obećavao si da ćemo se videti kad pređeš u tvoj stan.
Nisi želeo da vidim kako nestaje sa tvog lica osmeh. Nisi želeo da budem svedok tvojih bolova. Želeo si da te pamtim veselog, nasmejanog, krupnog, snažnog.
Nestajao si. Telo se borilo, ali i lagano gasilo.

Plakala sam i na poslu kada koleginice odu na pauzu. Ostajala sam sama da niko ne vidi moje suze.
Kod kuće ih nisam krila.
Vodili smo duge, popodnevne razgovore. Svesno sam lagala da ćeš ozdraviti, da će sve biti onako kako želimo. Govorio si mi nežne reči. Šaputao imena naše bebe. Kako bi se zvao dečak, kako devojčica.
Čuli smo se u utorak uveče. Bolje ti je, uskoro ćemo opet da šetamo.

Zvala sam u sredu, nisi se javio. U četvrtak su i tvoj i telefon tvoje sestre bili isključeni.
Javila mi se u subotu. Rekla mi je da si od srede ujutru na aparatima, da se budiš na mahove, da ti daju jake doze morfijuma. Rekla mi je da ne dolazim u bolnicu jer nema svrhe.
U nedelju sam dobila poruku. Kratku. Preminuo u 13 časova.
Upala sam u stanje šoka. Onda sam počela da plačem. I moja porodica zajedno sa mnom.

Molila sam tvoju sestru da sačekaju, da ne nose kovčeg iz bolničke kapele dok ne dođem prvim taksijem. Nisu me sačekali. Odneli su te u tvoje rodno mesto, da zauvek spavaš pored svog oca.
Nismo stigli da se oprostimo. Nisu nam to dali. Zašto? Odgovor na to pitanje ne znam i nikada neću saznati.
Da li mi možemo da se oprostimo? Da li je naša priča završena?

Nije. Živiš u mojim mislima, u mom srcu. Svakodnevno mislim na tebe. Pričam o tebi, u svakom prolazniku vidim tvoj lik.
Ljubav. Ona je najčistije, najiskrenije i najlepše ljudsko osećanje. Prava ljubav kao što je bila naša nikada ne umire.
Znam da me čekaš. Znam da ćemo negde, na nekoj planeti, na nekom sazvežđu ponovo biti zajedno. I ovu tugu, i ovaj bol zameniće bezvremena, beskrajna sreća.
I nije važno što nismo stigli da se oprostimo, da kažemo jedno drugome još poneku reč nežnosti…nije važno.
Živiš u meni..pričam sa tobom, obećavam da ću doći, a ti odgovaraš da ćeš me čekati…

Ove redove ispisuje Maja. Snežanina sestra. Snežana je jednoga dana odlučila da ode. Da nestane. Pridružila se svojoj jedinoj ljubavi sa kojom na ovom svetu nije stigla da se oprosti. Ostavila je umesto oproštajnog pisma ovu priču.
Nadam se i verujem da su sada srećni. Da tamo negde slušaju svoju pesmu, da je Snežana obukla venčanicu boje šampanjca i da je Damir lepo odigrao svoj prvi bračni ples.

1 thought on “Nismo stigli da se oprostimo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.