Nezaposlenost, kako izaći iz začaranog kruga

Problem nezaposlenosti u Srbiji datira već decenijama. Uvek je bilo nezaposlenih, ali pre devedesetih godina prošlog veka, posao je mogao da se nađe i u struci.

Devedesete godine u Srbiji su donele ratove, ekonomsku krizu, sankcije, inflaciju. Od tada pa sve do danas, sve je više nezaposlenih.

Mnoge fabrike su zatvorene. Državna preduzeća su otišla pod stečaj ili prodata u bescenje novopečenim bogatašima-biznismenima, stranim i domaćim.

Javni sektor i dalje smanjuje broj zaposlenih, time se povećava broj nezaposlenih, i stepen siromaštva. Isto je i u sferi medija koji su privatizovani, i koji takođe otpuštaju profesionalce.

U svim sferama od javnog sektora do opustelih fabrika je isto. Oni koji još rade strepe za svoj posao. Dolaze na posao, ne primaju mesecima lične dohotke. Štrajkovi su postali naša stvarnost.

Kako izaći iz začaranog kruga, kako nešto promeniti, na bolje?

Najteže je generacijama koje su blizu starosne penzije, a dobile su otkaz. Država je u jednom momentu podsticala privatno preduzetništvo ali je zaboravila koliko košta pokrenuti neki privatni posao. I šta privatno da se radi kada je neko u godinama i kada zna da sve stoji, i da ljudi koji su se decenijama bavili privatnim preduzetništvom zatvaraju firme i radnje.

Muškarci u godinama pred penziju, ukoliko izgube posao, traže posao obezbeđenja nekog objekta. Postaju noćni čuvari, za malu platu, ali bolje išta nego ništa.

Žene sa druge strane, čuvaju unuke ili se upuštaju u posao koji do tada nisu radile-prave kolače i torte i prodaju ih, ili se bave nekim kreativnim radom i pokušavaju da prodaju svoje radove. Žene nemaju neki treći izbor.

Ljudi pred penzijom koji su izgubili posao, uglavnom dobijaju otpremninu. Možda, ukoliko je to dovoljno novca, mogu da dokupe staž i da odu u penziju, ali se tu postavlja pitanje, koliko godina im je ostalo do penzije i koju osnovicu da plate da bi imali dobru penziju. Uglavnom je ta opcija neizvodljiva.

Iskreno, ne znam kako i gde mogu da se zaposle oni kojima je malo ostalo do penzije. Već sam navela mogućnost rada na poslovima obezbeđenja, spremanju kolača i sl. Nema velikog izbora.

Sa druge strane, ima mnogo mladih ljudi koji su nezaposleni. Mnogi su završili fakultete u velikim gradovima a došli su iz manjih sredina.

Mladi imaju više mogućnosti- odlazak u Norvešku, zemlju koja je postala primamljiva za naše ljude, odlazak u Rusiju – mladi građevinski inženjeri tamo imaju posla, ili odlazak u neku treću zemlju.

Jedino za Rusiju znam da plata može da im bude veća nego ovde, jer su stranci dobro plaćeni, ali moraju da provedu određeni broj godina tamo, i da dobiju rusko državljanstvo kako bi kupili nekretninu.

Druga opcija je- ostati u Srbiji.

Kako izaći iz začaranog kruga?

Rešenje je povratak u sela. Oživljavanje poljoprivrede, oživljavanje sela koja su pusta.

Šta u selu može da se radi, da bi se dobro zaradilo?

Jedan moj drug je želeo da kupi veliko imanje na kome bi uzgajao lešnik. Lešnik ne zahteva mnogo posla, a već u drugoj godini on rađa i može da se bere i prodaje. Skup je. Nije jeftin ni početak uzgoja lešnika, ali se kasnije novac vrati.

Sadnice paulinije su takođe skupe, ali se tokom godine novac takođe vrati.

Ali, te poslove mogu da rade mladi koji već imaju imanja na selu.

Oni koji nemaju, mogu da počnu da uzgajaju organsku hranu. I to je jedna od ideja koju nije teško sprovesti u delo.

Kuće i imanja širom Srbije su jeftina, mogu se naći za par hiljada evra, a malo više je potrebno da se uloži da bi se moglo lepo živeti. Sve u svemu, jeftinije je nego kupiti manji stan u Beogradu. Mnogo jeftinije.

Dala sam samo primere i ideje. Ja sama nisam bila dugo nezaposlena. Posle porodične tragedije dobila sam posao, ali ga posle godinu i po dana izgubila, zbog politike. Dve godine nisam radila u komforu zvanom državna uprava, ali nisam sedela kod kuće. Radila sam u jednoj galeriji slika, zatim u kiosku, na auto pijaci..otvorila sam i svoju agenciju za posredovanje pri kupoprodaji vozila. Nisam imala puno novca ali sam preživljavala i živela. Posle sam se vratila u organ uprave i tamo ostala dugi niz godina..

Izlaz iz začaranog kruga uvek postoji. Kome zaista treba posao, mora da proguta ponos. I da radi ono što se nudi na tržištu. Mada, ja lično, da sam u situaciji-da imam manje godina i bolje zdravlje- otišla bih na selo, iako sam rođena u gradu.

I na kraju ovog obimnog teksta, jedino mogu da poželim svim nezaposlenima- sreću u pronalasku posla. Čarobni štapić za izlazak iz krize, mi mali, obični ljudi, nemamo..i zato moramo da pravimo kompromise..i da budemo hrabri..potrebno je mnogo hrabrosti da bi se došlo do željenog cilja. Najhrabriji i najuporniji postižu uspeh.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.