Nešto kao…

Nešto kao osmeh klovna pojavljuje ti se na licu. Želiš da skineš taj osmeh, jer znaš da nije tvoj. A opet on stoji i neće sam da padne sa lica.

Kažeš da si dobro, šta bi drugo i rekla usnulom gradu u kome ima sve manje mesta za tebe?

Sve tvoje se polako ruši. Nestaje kao pahuljica u martu. Nešto kao tuga prođe ti kroz snove. Veruješ da to nije tuga, misliš samo je nostalgija.

Tišina ima dvostruki oblik, ona te boli i njoj se raduješ. Predaješ joj se kao nekada što si se strasno predavala ljudima kojih više nema.

Rušiš neke mostove, kažeš da su stari i prašnjavi i da iz njih izranjaju lica koja te nikada nisu volela. To je možda jedino dobro što radiš. Sve ostalo što radiš, čini se da je pogrešno. Da više nema smisla.

Koliko je snage potrebno da se počne ponovo? Malo, samo ti treba hrabrosti. Imaš li je, ili je ona nestala zajedno sa nedosanjanim snovima?

Ako je imaš, kreni. Počni da živiš. Pitaš se kako. Onako kao pre, samo malo mudrije, lukavije. Više nisi naivna devojčica koja se raduje šećernoj peni u rano nedeljno popodne.

Nešto kao suza vidi se u tvom oku. Suza koja kaže -samo me još malo pusti da budem tu. Vreme leči sve. Ne, ne daj joj da ostane tu.

Vreme ne leči ništa. To je samo izlizana fraza za one koji veruju u deda Mraza. Ti u njega ne veruješ.

Budi hrabra, kreni odmah, znajući da te na svakom putu čekaju prepreke, ma gde da kreneš. Znaš da se boriš sa njima. Ne dozvoli da te one spreče da ponovo budeš srećna.

Ipak, to pitanje visi iznad glave, iznad svega..šta je to sreća? Da li je ona samo trenutak večnosti koji se pamti ili je postojano stanje koje prati neke ljude?

Ne znaš. Nikada nećeš saznati ukoliko budeš stajala na peronu i gledala kako vozovi prolaze, i u njima sve ono što si želela, o čemu si maštala.

Možda, možda će ipak neka želja sačekati i tebe. Ko zna. I još poneki san sanjaš ali se plašiš da ga izgovoriš na javi. Kao da će se pretvoriti u penu od sapunice i da će nestati.

Hrabrost je živeti po svome. Živi, ali ništa ne planiraj, svi se tvoji planovi ruše kao kule od karata.

Nešto kao nova nada budi se u novom danu. Prihvati je, neka bude tvoja. Ta nada…

7 thoughts on “Nešto kao…

  1. „…Храброст је живети по своме. Живи, али ништа не планирај, сви се твоји планови руше као куле од карата…“

    Маестрално!

  2. Ono čekanje na peronu podseća me na mladost, Nešu leptira i “Vrati se“… Onaj osmeh klovna kriv je što mi sve ovo miriše na Janevskog i njegove “Dve Marije“… A sve zajedno, to su ti, lepi, srednjoškolski dani… 🙂

  3. „Колико је снаге потребно да се почне поново?“
    Mnogo snage je potrebno, ostaviti sve za sobom i otići, sve što se godinama gradilo, pada kao kule od karata koje si pomenula…teško je ostaviti ljude koji ti znače, sve uspomene iz detinjstva, a ono najteže je stvarati nove na nepoznatom mestu sa nepoznatim licima..

  4. Nemamo izbora nego da krenemo iz početka.
    Nada uvek postoji u nama čak i kad to negiramo, a sreća, sreću nosimo u sebi, samo je treba prepoznati.
    Uspomene neka žive negde u dnu podsvesti, a gradi nove doživljaje koji će jednoga dana biti uspomene, i to samo one lepe.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.