Nemiri, treći deo

Koleginice, izgledate umorno. Da li je sve u redu? Upitao je stariji čovek, psihijatar u penziji koji je radio u toj privatnoj klinici.

Uveo je u svoj kabinet i tamo je Ivana počela da plače. Sve je ispričala tom dobrom čoveku. Od dana odlaska iz svog sela, bega iz sirotinje, do veze sa Radetom, pričala je i o krađi novca, o prevari koju je učinila dobroj drugarici. Pričala je dugo. Plakala je sve vreme.

Dete, obratio joj se psihijatar..dobro je što si ovo ispričala. To ti je jelo dušu. Te ružne stvari koje si učinila, to su bili nemiri.

Rekao joj je da više ne može da vrati novac koji je uzela, jer je to zastarelo delo. Ali može da razgovara sa drugaricom, može da uplati novčani prilog nekome kome je novac potreban, može da počne da čini dobra dela i da tako pomogne sebi. Ne, ne treba ništa njemu da plati, i nisu joj potrebni lekovi. Bilo je potrebno samo neko da je sasluša.

****

Vreme je prolazilo. Ivana je ispričala sve drugarici, i ona joj je oprostila. Davno je zaboravila Aleksandra. Ivana je uplatila i prilog za bolesnu decu. Bolje se osećala.

Ostala je da živi sama. Promenila je stan, prešla je iz većeg u manji. Više nije jurila avanture.

Vodila je miran život. Nemiri su prestali da je muče noću. Nestali su kao da ih nikada nije ni bilo.

****

Svi pravimo greške, neko manje, neko veće. Te greške postaju tajne, jer se plašimo da ih podelimo sa drugim ljudima. Ulazimo u kolo laži, ne možemo iz njega da izađemo. Da se ne bismo našli u takvoj situaciji, da zbog nemira noću ne spavamo, potrebno je da greške ispravljamo. Ispravljajući greške, ispravljamo i sebe i svoj karakter. Postajemo bolji, a samim tim i srećniji.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.