Nemiri, drugi deo

Tri meseca posle Radetovog odlaska, Ivana je prebolela tu ljubav, ali dočekale su je opomene iz banke u kojoj je Rade uzeo kredit.

U to vreme, tih devedesetih godina prošlog veka, blagajne su isplaćivale lični dohodak zaposlenima. Ivana je prešla da radi u blagajni kada je koleginica otišla na porodiljsko bolovanje. Banka je pritiskala Ivanu, kao žiranta, i tada je prvi put posegnula za tuđim parama. Sutradan je banci uplatila sve zaostale rate. Obećala je sebi da će taj novac vratiti, da će sama dići kredit kako bi ga vratila..Ali..Sve je prošlo neprimećeno, jer je novac uzela od tri profesora medicine koja su bila angažovana kao predavači u Americi i koji nisu bili u Beogradu, a i njihove porodice su bile sa njima..tako da, krađa nije primećena.

Tako je, malo po malo Ivana počela da uzima novac iz kase za solidarnu pomoć. Promenila je garderobu, platila stan godinu dana unapred i sve je ubeđivala kako je uzela kredit.

Onda se dogodila inflacija u zemlji, a Ivana se vratila na svoje staro radno mesto.

Viđala se sa udatim i neudatim drugaricama i kada je jedna raskinula vezu, Ivani je bilo drago, samo se trudila da to i ne pokaže.

Iz bolnice je prešla u novu privatnu ordinaciju i tu joj je plata bila veća.

Sa Aleksandrom, bivšim dečkom svoje drugarice pila je viski jedne noći u poznatom beogradskom hlubu. Proslavljali su njeno novo radno mesto. Aleksandar joj se dugo sviđao.

Započeli su vezu koja je trajala godinu i po dana. Sa drugaricom se posvađala, a sa Aleksandrom raskinula jer je želeo da se oženi, a njoj još nije bilo do braka, posle onog raskida sa Radetom.

*****

Vreme je prolazilo. Ivana je sredila svoj život. Radila je sada u privatnoj bolnici, imala je veliku platu, iznajmila je veći stan.

Nije znala šta se dešava sa Radetom, nije je zanimao, a nije je zanimao ni Aleksandar. Menjala je muškarce često.

A noću su je pohodili „demoni“. Nemiri. Samo je noću razmišljala o davno ukradenom novcu i o tome kako je povredila dobru drugaricu. Samo je noću razmišljala o sebi i o gresima koje nosi na duši.

Jednom ću morati da priznam. Moraću.

I zaista, jednog dana je psihijatar koji je radio u bolnici pitao zašto ima velike podočnjake i zašto je tužna.

Nastaviće se

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.