Nema te…

Lenjo se vuku ovi julski dani. Napolju Sunce prži, i one najodmornije učini umornim, najsrećnije uhvati neka tuga…

A mene nostalgija pritisla i ne pušta. Nostalgija za nekim lepšim i srećnijim vremenima. Pa se vraćam u daleku prošlost, pa u onu skoriju, i tu stanem. Ćutim.

Pitaju me juče kada ću da se udajem, a ja ćutim. Oni što pitaju zaboravljaju, ja ne mogu.

Nema te. Bio je juče drugi rođendan bez tebe. Prazan i siv uprkos nameštenom osmehu koji je bio tu kao maska. Maska koju ne volim da nosim. U jednom trenutku sam je skinula. Reakcije su bile – umorna je, depresivna…dalje nisam slušala. Otišla sam da spavam, a društvance sastavljeno od mojih najbližih, ostalo je da veselo ćaska.

Zatvorila sam oči, videla tvoj lik i onda sam jako poželela da te sanjam. Nisam te sanjala. Boli me to što te ne sanjam.

Nema te više, a tu si, oko mene, u mojim mislima, u mom srcu, u mojoj želji da odem i da te negde među anđelima pronađem.

Kažem sebi- kreni dalje, vreme je. On bi voleo da si srećna. I onda kao krenem. Na rečima. Ubeđujem sebe da je sve u redu, da ne treba da samujem, jer te nisam dovoljno volela i treba da krenem dalje. Stanem i pitam se -kako?

Da li je to bilo juče, ili pre neki dan, više nije ni važno, ali neko mi je rekao „postoje sajtovi za upoznavanje“. Hmm..ne volim takve sajtove. Ne mogu nikome stranom da pričam o svom životu. Da odgovaram na pitanje zašto sam sama, i gde si ti. Ne mogu. Ne želim. Neću..

Možda je ovo beg od stvarnog života, možda je neka vrsta odbrambenog mehanizma-stvaranje zida oko sebe, ali biće da je ipak -čuvanje uspomena.

Da se nije desilo to što se desilo, slavili bismo juče prvu godišnjicu braka. Gledali bismo slike. Ti u odelu i ja u haljini boje šampanjca. Reka oko nas. Tiha, lagana muzika, jer ne volimo buku. I osmesi i sreća. Ona prava.

Da se nije desilo..ali jeste. Neoboriva činjenica.

****

Nema te i nedostaješ mi. Ne prođe nijedan dan a da ne pomislim na tebe. Boli to koliko mi nedostaješ.

Ponovo tišina u mojoj sobi. Ne vrtim više radio stanice na netu. Ne slušam muziku.

Stojim na mestu i kada je ona knjiga u pitanju. Stojim u mestu kada je ceo život u pitanju. Prolazi mimo mene.

Ne mogu bez tebe da budem JA. Ne mogu da se smešim lažnim osmehom, niti da glumim. Nisam u tom filmu. Ne poznajem tu rolu.

Zato ćutim i posmatram kako se dani jula lenjo vuku. I sećam se. Sećam se svake reči, svake poruke, svakog dodira, svakog tvog pogleda.

Nema te..životarim…

4 thoughts on “Nema te…

  1. Postoje stvari koje ne možemo da promenimo i osobe koje nikad nećemo zaboraviti, ali život ide dalje bez obzira na sve. Ako upoznaš nekog drugog ne znači da ćeš njega zaboraviti, možda samo još nisi spremna da se pomiriš sa činjenicom da ga nema. A kada budeš spremna, znaćeš.

  2. Jedan drugar, pre ohoho vremena žalio mi se kako ga mrzi da traži novu vezu… “Pa, čoveče, da opet prepričavam ceo život, da opet tu i tamo nešto oduzmem, a nešto dodam, pa da pamtim šta sam gde… Mrzi me, bre…“
    Mrzelo ga je dok se nije pojavio neko ko je razbio tu mrzovolju. Teško je, verujem, nije to ni blizu slična priča ovoj, ali, ipak… Doći će sve polako, samo od sebe…

  3. Sada sve te uspomene spakuj u poseban folder u glavi, i po potrebi ga otvaraj. A živeti se mora, voleti takođe… i biti voljen. Možeš ti to 😉

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.