Neispunjena želja

Noć je bila topla, u vazduhu su se osećali mirisi baruta od petardi, mirisi piva, raznih parfema i bilo je zagušljivo zbog dima.

Šetala je sama kroz masu ljudi koji su se ljubili, čestitali jedno drugom novu godinu. Posmatrala ih je sa strane, nemo. Nije osećala ljubomoru, ni zavist. O ljubavi nije ni mogla da razmišlja u ovim trenucima. Bila je prazna. Osećala se bespomoćno.  Tužno. A pre samo nekoliko sati gajila je nadu da će joj se ispuniti najveća želja.

Sofija je imala dvadestosam godina. Bila je udata i čekala je bebu. Muž je morao da radi te novogodišnje noći. Nije uspeo da dobije praznični odmor. Manje od šest meseci je radio u toj francuskoj firmi i nije se usuđivao da traži odmor. Plašio se otkaza. Posao je dobio preko veze. I vizu. Za kartu do Pariza je pozajmio novac. Želeo je da Sofiji i bebi donese novac za par meseci, kad Sofija uđe u šesti mesec i kad on konačno dobije odmor.

Pariz je bio rešenje njihovih problema. U Beogradu je kao tehnološki višak dobio otkaz, a i Sofija je kod privatnika dobila otkaz kada je gazda čuo da je trudna. Toliko o želji za natalitetom u zemlji čija je vlast, ma iz koje stranke bila, obećavala bolje uslove za trudnice.

Besciljno lutajući Trgom, Sofija je odlučila da joj je dosta šetnje i da treba da uzme taksi. Kod kuće može da plače. U javnosti ne.

Nije pristala da čeka Novu godinu sa NJIMA- njenim „roditeljima“, a ni sa „majkom“ koju je pronašla pre dve nedelje.

Kada već Ivan nije mogao da dođe iz Pariza, bolje da bude sama. Čula se sa njim tog poslednjeg dana decembra. Rekla mu je da će čekati dolazak još jedne godine sa „majkom“. Takav je bio dogovor. Ivana je to smirilo, jer se nervirao zbog nje. To je bila prva nova godina koju ne čekaju zajedno, a zajedno su već pet godina.

Slučajno je saznala da je usvojena. Rekla joj je jedna stara komšinica njenih „roditelja“. Žena je mislila da su joj davno rekli i usput je spomenula uz kafu “ Da li ćeš čestitati Novu godinu majci“. Bilo je to pre nekoliko dana. Komšinici je rekla „da“ jer nije želela da se po komšiluku priča o „roditeljima“ koji nisu našli za shodno da joj kažu istinu. Mogli su to da urade kada je pošla u srednju školu, ili kada je upisala fakultet. Mogli su, ali nisu.

Žestoko se posvađala sa njima kada je komšinica otišla kući. Pravdali su se izgovorima da nisu želeli da je povrede, da nisu znali kada je pravo vreme za istinu… Znali su sve o njenoj majci, onoj biološkoj i dali su joj adresu i broj telefona.

Ivan je bio zapanjen kada mu je preko Skajpa pričala o tome. Rekla mu je da želi da upozna i majku i oca. Svoje prave roditelje.

Veru, lepuškastu ženu u ranim šezdesetim, ženu koja je rodila, upoznala je istog popodneva. Ona je delovala kao da je očekivala njen poziv i spremno je pozvala kod sebe u stan. Dugo su pričale. O svemu, samo ne o ocu, a Sofiju je to zanimalo. Bila je vezana za „oca“ koga je poznavala čitavog života i na koga je bila sada ljuta, i verovala je da će lako moći da zavoli pravog oca.

Vera i ona su se dogovorile da zajedno dočekaju novu godinu. Vera je bila sama. Ćerke, Sofijine polusestre bile su u Americi, a Verin muž je umro pre par godina.

Tridesetprvog decembra, negde oko podne, Vera je Sofiji konačno priznala sve. Pravi otac, momak sa kojim se zabavljala i ostala trudna, preminuo je prošle godine na operaciji srca, na operacionom stolu. Vera je to saznala od rođake koja je radila u toj bolnici i koja je znala ko je čovek koji je preminuo na operacionom stolu.

Priznala je Vera i da se povremeno čula sa njenim pravim ocem, pogotovo od kada joj je umro muž. On je stalno pitao za Sofiju. Želeo je dete, ali Verini roditelji nisu želeli njega. I Veru su izbacili iz kuće kada su čuli da je trudna.

Sofija je slušala majčinu priču, nemo, bez suza. Sve više je gušila buka koja je dopirala iz susednog stana. Osećala je i mučninu. Rekla je majci da joj je žao i da mora da ide kući. Da više nije raspoložena da sa njom bude na dočeku.

Kod kuće je pokušavala da dobije Ivana, ali baterije na mobilnom su verovatno bile prazne i on je bio nedostupan. Tada je odlučila da sama ode do Trga. Ivanu će novosti saopštiti  kada se budu čuli, posle ponoći.

—-

Sedela je u sobi, jela tortu koju je napravila i koju je trebala da odnese majci. „Roditelje“ nije zvala, odbila je njihov poziv da bude kod njih te večeri.

Plakala je. Ovoga puta glasno. Plakala je jer joj se želja da upozna oca nikada neće ostvariti. A verovala je da će biti bliski, i da će on biti ponosan što će postati deda.

Sada ta vera više nije imala smisla. Samo su samoća, bespomoćnost i tuga imale smisla. Plakala je i nije mogla da stane. Onda, kada je stala, tortu je začinila crnim vinom i legla je da spava. Da čeka novi dan, dan kada će se čuti sa Ivanom i kada će mu sve ispričati.

U snu će sanjati oca i misliće da se želja ispunila…bila je tako mala, tako skromna, zar ne?

5 thoughts on “Neispunjena želja

  1. Lepa priča za ovaj januarski dan. I ja sam otac i to pet devojaka… šta one osećaju prema meni, ne znam, niko mi ništa ne kaže. Ali, mislim se, bolje da mi to sada pokažu nego kad odem, zar ne? Tvoja junakinja barem ima dobrog muža koji je spreman da se bori za nju i dete. 🙂

  2. Žao mi je što tvoja junakinja neće upoznati pravog oca.
    No, sigurna sam da je usvojitelji vole i da su radili kako su najbolje umeli. Oprostiće im ona, i život će se nastaviti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.