Neću, ne mogu, ne želim

Koliko puta u toku dana ili u toku jedne nedelje izgovorite negacije: neću, ne želim, ne mogu?

Treba da se teži ka pozitivnim i lepim mislima, slažem se sa tim „životnim trenerima“ koji pišu na društvenim mrežama o sreći, ljubavi, harmoniji.

Nemam želju a ni nameru da ih napadam. Stoji činjenica da ti „životni treneri “ reklamama na društvenim mrežama dolaze do „klijenata“ i da lepo zarađuju.

Videh pre neki dan i reklamu da se organizuje KURS za „životne trenere“ !

Kakve veze imaju gore navedene negacije sa tim „zanimanjem“?

Imaju veze. Neprirodno je da svi budemo non stop srećni, veseli, puni energije. Kao da uzimamo neke pilule za sreću ili da smo pripadnici zombi sekti. Tako ispada.

Život u sebi sadrži lepe i ružne stvari. Dešavaju nam se. To je prirodno.

Svako ko je bezvoljan, tužan, melanholičan duže od tri nedelje treba da se obrati za pomoć psihijatru. I odlazak kod „doktora za dušu “ ne treba i ne sme da bude tabu tema.

Ukoliko izgovaramo negacije, to ne znači automatski da smo negativni. Znači da smo realni, svesni svojih želja i mogućnosti.

Do sreće i harmonije ne može da se dođe preko radionica „životnih trenera“. Namerno koristim srpsku reč umesto one popularne engleske, jer ne živim u Engleskoj, već u Srbiji. I namerno stavljam pod navodnike to „zanimanje“.

Ljudi godinama studiraju psihologiju i psihijatriju. I sociologiju. I imaju svoju profesiju i radna mesta. Njima treba da se obraćamo za pomoć ukoliko želimo da unapredimo svoj život ili da rešimo neke svoje dileme i probleme. Ne mogu da nam pomognu kursisti sa svojim afirmativnim rečenicama.

Ukoliko nam se pokvari automobil, idemo kod automehaničara, zar ne? Ne idemo kod stomatologa ili kod pravnika. Ista je stvar i sa našim osećanjima, sa našom tugom, depresijom, sa problemima u emotivnoj vezi ili sa socijalnim kontaktima koji mnogi zanemaruju pravdajući se da su stidljivi. Nazovimo stvari svojim imenom. Za probleme u braku i emotivnim vezama pomažu psiholozi, socijalni radnici i bračna savetovališta.

Za probleme u socijalnim kontaktima pomaže psihijatar- u pitanju je asocijalnost i ta asocijalnost vuče korene možda još iz detinjstva.

Neću, ne mogu, ne želim su sasvim prihvatljive reči. Njima izražavamo svoju volju i dokazujemo da smo svesna i razumna bića.

Naravno, postoje i suprotnosti- mogu. hoću, želim i njima takođe izražavamo svoju volju.

Znam da sve ovo zvuči kao filosofiranje ili teranje inata tim “ životnim trenerima“ 🙂

U situacijama kada preživljavamo smrt voljene osobe, mobing, otkaz na radnom mestu, bolest člana porodice ili prijatelja- ne pomažu afirmativne rečenice.

Ne pomažu te rečenice ni kada prolazimo kroz ozbiljnu depresivnu krizu.

Nisam ispunjena negativnošću  a ni sumnjom u dobre namere tih ljudi koji nam nude lepši i kvalitetniji život. Samo sam realna.

I nadam se da opraštate mojoj malenkosti što se usudila da kritikuje, i da razmišlja.

2 thoughts on “Neću, ne mogu, ne želim

  1. Odličan tekst. Imaš u arhivi tekstova koji su pravo blago, samo treba istražiti.
    Ovo prvo ode kao anonimno, nisam stavila ime, pomislih adresa mog bloga je dovoljna 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.