Nasilje u porodici, peti deo

VERBALNO NASILJE U VEZI  2004.

Zima, kraj januara. Bez mnogo snega i leda, koliko se sećam. Bila sam na bolovanju a zatim i na godišnjem odmoru jer sam povredila koleno. Dok sam radila, zimi sam uzimala i bolovanje i odmor da ne bih pala i povredila se, ali te godine se to ipak desilo.

Koleno je manje bolelo, i noću sam dugo sedela za kompjuterom.

Upoznali smo se na jednom četu. Nisam u prvi mah verovala da je to on, moj omiljeni tv novinar “ zvezda“ kako je voleo da samog sebe zove.

Četiri dana smo četovali, razmenjivali SMS porukice, čuli se telefonom, i petog dana smo se upoznali i „smuvali“.

Lagala bih ukoliko bih rekla da je fizički bio grub prema meni. Nije. Bio je nežan.

Ali, nežnost bi mi presela kada bi počeo verbalno da me ponižava i vređa,

Ja ništa nisam dobro radila po njemu. Mogla sam, zahvaljući svom položaju na poslu i u lokalnom odboru stranke, da budem bogata, da imam još jedan stan, da njemu nađem još neki posao, ali eto „glupa si“.

Nisam dobro ni pisala. “ Pišeš kao dete u petom razredu! „.

“ Znaš li ti ko sam ja, a ko si ti?“ “ Na bebu me nećeš hvatati“- iako mi to nije bila ni namera.

I još mnogo, mnogo uvreda dobila sam od njega. Vređao je kada je bio pijan. A često je bio pijan.

Ipak, uradio je i dobre stvari- zbog njega sam popravila zube koje je trebalo popraviti, krenula redovno kod kozmetičara, počela da obraćam pažnju na garderobu. Do tada mi sve to nije bilo mnogo važno, tj od presudne važnosti.

“ Hoću da budeš dama u pravom smislu te reči“ znao je da kaže. Menjao me je, i na bolje ali i na loše- ludi miks, znam.

Sporazumno smo raskinuli. Plakala sam kao kiša, molila ga da se pomirimo, a onda sam prestala. Shvatila sam da neću da trpim nasilnika, verbalnog nasilnika.

Posle susreta sa njim sam se uvek osećala psihički loše. Izgubila sam veru u sebe, samopouzdanje, postala sam depresivnija nego pre, mislila sam da sam loša u svemu što radim. A nisam bila loša. Bila sam draga svojim prijateljima, kolegama, koleginicama, porodica me je volela isto kao što me voli danas.

On je učinio da steknem drugačije mišljenje o sebi.

Godinama se nismo čuli, a onda sam ga, zbog posla jednom pozvala. Razgovarali smo, kao da smo se juče čuli, a ne pre dosta godina.

Ponovo smo se čuli pre nekoliko godina, on je mene zvao, dao mi svoj novi broj mobilnog i rekao da bi voleo, posle dugo godina da se vidimo i ispričamo, tema bar imamo, rekao je. Još se nismo videli.

Odavno je prestao da bude „zvezda“. Nikada to zapravo nije ni bio. Bio je nesrećan, razočaran u porodicu, u život, svet oko sebe, i želeo je da ta osećanja prenese još nekome. Preneo je meni.

Da li mu zameram što je bio verbalni nasilnik? Da, pomalo. Ali, verujem da su ga godine promenile i da je sada drugačiji…srećniji..Bilo bi mi drago da jeste srećniji.

****

Nasilje se dešava svuda oko nas. U porodici, emotivnim vezama, na poslu, u školi.

Žrtve nasilja su žene i deca, ali i muškarci. Kada je nasilje u pitanju, tu ne postoje podele na „jači i lepši pol“.

Svako od nas može da bude žrtva, a može i nesvesno, iz raznoraznih razloga da postane nasilnik.

Nasilje postoji od kako postoji svet. Da bi se nasilje smanjilo, potrebno je vaspitanje u porodici, psihička stabilnost, potrebne su visoke kazne za one koji učine teže oblike fizičkog nasilja, potrebno je…mnogo toga.

I ne smemo da se plašimo i da zatvaramo oči pred nasiljem.

1 thought on “Nasilje u porodici, peti deo

  1. Možda su ga godine zaista izmenile. Ipak bih ga, na tvom mestu, izbegavao.
    Možda sam surov ali nasilnici ne zaslužuju drugu šansu.
    Ako se stvarno popravio neka to pokaže na nekom drugom mestu i drugim osobama.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.