Na kraju će sve biti dobro, treći deo

Dobih odsustvo od pet dana za selidbu. Stigosmo mi u Beograd, a ono sve velike zgrade, nikog i ne poznajemo. Gde ćemo, šta ćemo, krenusmo sa dvoje male dece da tražimo stan. Kad niko od gazda neće porodicu sa malom decom. Kao da su deca gubavci, sačuvaj me Bože. Lutali smo tako, sigurno pola dana, dođosmo do periferije, i ja prvo primetih pekaru. Bejasmo svi gladni ko vukovi. Slavko ne ispušta flašicu sa mlekom. Mi pojedosmo burek, Milosava i Milutin sa mesom, a ja, da bude jeftinije, sa sirom. Odvaži se moja Milosava i upita prodavačicu zna li da neko tu blizu izdaje stan. Ova reče da poznaje stariji bračni par koji izdaje mali kućerak, tik do njihove malo veće kuće. Našoj sreći nije bilo kraja.

Dođosmo mi do tog dvorišta, a ono veliki pas šarplaninac laje. Ja viknuh dvaput, triput „Gazde“ i izađe jedan deda. Brkovi mu zaigraše i nasmeja se kad vidi decu. Ja se uplaših da će nas i on odbiti.

Ružoooo, evo stigli nam stanari. Oni imaju dečicu. Izađe u dvorište i baka Ruža, pozva nas da uđemo. Sedosmo pod oraj, sto, pletene stolice, vezeni čaršav na stolu. Donese baka Ruža slatko, kafu i brzo se dogovorismo za cenu. Nije bilo skupo, jedino što je Ruža molila da joj nekad Milosava pomogne oko spremanja zimnice i pranja prozora. To bi nam oni još platili.

Živeli smo u tom kućerku skoro devet godina. Bilo je to srećno doba. Baba Ruža i deda Paja su nas voleli ko rođenu decu.Nije im se često javljao sin iz Australije.

Šeste godine umre deda od upale pluća, i mi ostadosmo sa baba Ružom. Ne prođe ni pune tri godine, umre i baba. Dođe sin iz Australije. Gospodin, sav važan nam reče da za mesec dana nađemo sebi stan jer on hoće kuću i plac da proda, da počne neki biznis u Melburnu.

Šta ćemo, opet ostasmo na ulici. Jedva nađosmo novi stan, negde na Karaburmi. Ja sam radio, Milosava je šila a deca su išla u školu. Idila što bi se reklo.

Posle godinu dana smo morali da izađemo i iz tog stana. Gazda hteo da poveća kiriju.

Deca već velika, pa su i ona pomagala u selidbi. Ovoga puta našli smo stan u Zemunu, blizu pruge. Mene, kao dobrog radnika, šef prebacio na radim na toj železničkoj stanici Zemun, da budem bliže kući.

Zapali Rajko novu cigaretu i duboko uzdahnu.

Bila je jesen, počeše neke kiše a ja prvi put u životu dobih nalog za službeno putovanje. Milosava tek spremila jedan deo zimnice, i sećam se da je rekla da će me čekati da zajedno stavimo kupus za zimu. Ja joj kažem, kako oćeš, neću ja dugo biti na putu, samo par dana. Trebala je da se popravlja neka pruga na Zlatiboru, i dosta nas je odavde pošlo. Par kolega, vozač, šef i ja.

E, ćero moja, ne stigoh ja na Zlatibor. Sudarismo se sa nekim automobilom nedaleko od Užica. Probudio sam se u užičkoj bolnici i tamo sam saznao ko je sve povređen a ko je poginuo. Pitam ja nesvestan, mamuran a šta je meni a oni ćute. Prebaciće me u Beograd, na ortopediju, reče mi jedna sestra. Meni odahnu, pomislih da sam se samo polomio.

U Beograd sam već sutradan dopremljen sanitetom, i to popodne dođe mi Milosava u posetu. Plače. Šta ti je ženo, počeh da je hrabrim, na kraju će sve biti dobro. Kuku meni, kroz plač mi odgovori, ne mogu nogu da ti sastave, toliko je polomljena, moraće da ujutru amputiraju. Ja pobledeo, ali je opet hrabrim-ćuti ženo, bar sam živ.

I tako sam ja ostao bez noge. Nisam hteo duže od potrebnog vremena da ostajem u bolnici. Hteli oni da probaju i neke proteze, ali deo moram da platim i ja doktorima rekoh, dajte štake ako su džabe i terajte me kući.

Tako i bi. Penzionisan sam posle mesec dana, a posle dva meseca, dali su mi stan na čuvanje. Lep. Svetao, dve sobe, kuhinja, fino kupatilo, ma sve divno. Deca srećna, Milosava isto, i ja naravno. Naviko sam da hodam sa štakama, na sve se živ čovek navikne.

Ostadosmo u tom stanu neko vreme. Sve dok ne dođe novi direktor i ne reče da je stan dodeljen drugome. Meni će dati drugi stan, kao privremeni smeštaj. Milosava i deca hteli da idu u preduzeće da se žale, ja im nisam dao. Hteli oni da naglase da je to moja povreda bila u toku radnog vremena i šta već je trebalo da piše u toj žalbi. Nisam dao. Neću nikoga ja za ništa da molim. 

Dobismo ovu staru kuću, kao privremeni smeštaj. Milosava opet srećna-kaže, imaćemo dvorište i šupu za zimnicu. Eh ludo žensko, ne možeš joj udovoljiti..a htela da se žali.

Sve bi stvarno bilo lepo da moj Milutin ne dobi poziv u vojsku. Početak devedesetih, rat se završio u Sloveniji, ali počeo u Bosni i Hrvatskoj. Nije mogao da se skriva, nije imao gde, ona moja tetka u Kruševcu umrla, a i šta će da se skriva, kako drugima, tako i njemu. Eh, kamo sreće da se negde sakrio.

Poče Rajko da plače…

– Nastaviće se –  

2 thoughts on “Na kraju će sve biti dobro, treći deo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.