Na kraju će sve biti dobro, drugi deo

I tako ti ja, seljačić, šetam po korzou, kad završim službu. Od prve plate kupih neke stvari sebi, da se ne sramotim pred svetom. Naroda na tom mestu gde se šeta, kolko oćeš. Sramežljiv po prirodi, gledao sam pravo, gde da pogledam nekoga, pa još razgovor da taj neko počne. A ja nekako završio tu večernju školu, nisam neki intelektualac koji zna lepo da priča.

Jednog dana, dok sam kupovao sladoled, beše pripekla zvezda, iza mene stade Milosava, pa se nešto gura, oće preko reda. Okrenuh se i skupih hrabrost pa rekoh – to nije lepo da se gurate, Ona se onako vragolasto nasmeja i sede na prvu klupu, da pojede taj sladoled. Nešto se u meni prelomilo, i ja upitah, jel slobodno da sednem do nje. Kaže-jeste. 

Pogledah je malo bolje. Kosa crna kao gar, ona u nekoj haljinici, lepim sandalama, i stavila neki karmin na usne. Auh, gospođica. Počesmo priču, tj, ona poče.

Pobegla je u park da se prošeta i malo rashladi. Živi sa majkom lekarkom, tu u blizini. Otac, sudija, poginuo posle rata. Nagazio na neku preostalu minu. Ima jednog brata, studira u Beogradu. Ona završila za bibliotekarku, i majka joj preko veze traži posao, Da, da ćero moja, i tada su radile veze, ko i danas.

Ja se potrudio pa biranim rečima ispričao dotadašnji život. Sve po redu, i o ocu koji se ponovo oženio, o dalekoj majčinoj rođaci koju nađoh u Kruševcu i za koju se ispostavi da mi je tetka. Rekoh joj i da tu tetku volim kao majku, jer majku ni zapamtio nisam. Sluša ona mene, pa me pogleduje s vremena na vreme, a bogami i ja nju.

I bez nekog velikog dogovora, počesmo da se sastajemo tu na korzou. Čuvao sam svaku paru, kako bih je vodio na bozu ili kabezu. Nije htela torte, govorila da su skupe.

Jednog dana dođe ona na korzo i reče mi kako njena majka hoće da me upozna, Da dođem u nedelju popodne.

Šta ću, kuda ću, pitam tetku, čuva li u ormanu neko tečino odelo. Sramota da idem u tako finu kuću u mojoj odeći. Nađe tetka odelo, ono kao saliveno za mene.

Dođem ti ja ispred zgrade, videh neko zvono, pa pozvonim. Ajoj, na tuđa vrata. Ipak, objasni mi komšija gde su Milosava i njena majka. Eto tako sam bio uplašen, pa zaboravio i broj njenog stana.

Zazvonih na vrata, znoj koji me oblio brišem belom maramicom. Otvori gospođa vrata i ja uđoh. Merka me sa svih strana.

Pojavi se i Milosava, nosi kafu i neke kolače. Ah, tortu je spremila.

– Znate gospodine, ovo je fina kuća. I odmah da Vam kažem, možete da popijete kafu i pojedete parče torte, ali o nekoj priči kako volite Milosavu neću ni da razgovaram. Milosava je devojka iz dobrostojeće kuće i nije red da se zabavlja sa nekim radnikom. Oprostite što Vas vređam, ali nađite neku sebi sličnu devojku pa je šetajte.

Milosava udari u plač i poče da se svađa sa majkom. A ova ni makac da popusti. Šta ću, pojedoh ono parče torte na silu, i rekoh kako imam neka posla. 

Sutradan, eto ti Milosave na železničkoj stanici. Poče da se izvinjava za majčino ponašanje i kaže -ili se udajem za tebe ili odoh u manastir. 

Njenu majku smo zvali na građansko venčanje. Nije došla. Došao je brat iz Beograda i beše mu neprijatno što je posle venčanja morao da prenese majčinu poruku. U kuću više da joj ne ulazi, otkazala je njenu veridbu sa sinom nekog kolege doktora, ni dinara neće dobiti od miraza, a ni posao joj neće više tražiti.

Milosavi bi krivo na majku, ali je uteši moja tetka. „Mladi ste deco, sve će se srediti, samo da se vi volite.“

Ostadosmo kod tetke prvih mesec dana, a onda nađosmo malu kućicu, tek soba, kuhinja i malo kupatilo u njoj, negde blizu pruge. 

Moja ti Milosava odluči da krene na šnajderski kurs, kako bismo imali da plaćamo kiriju. Ona da šije, ja radim i eto nama para. Ne beše ona ponosita što je bibliotekarka, nije je bilo sramota da šije kako bi zaradila za nas dvoje.

Tu, u kućicu pored pruge, doneli smo i našeg prvog sina Milutina. Dobio je ime po Milosavinom ocu, a za sledeće dete smo rekli da će nositi ime po mom ocu.

Beda, sirotinja, moja železnička plata taman za malo hrane i za bebine potrebe. Ono šta dobije Milosava od šivenja ide za kiriju. Ali bili smo srećni. Nas troje. 

Zapali Rajko cigaretu, gucnu malo rakije, pa nastavi.

Kad je Milutin imao pet godina, rodi nam se Slavko. Nije imao ni godinu dana, a ja dobih premeštaj za Beograd.

– Nastaviće se –

9 thoughts on “Na kraju će sve biti dobro, drugi deo

  1. Uključih se tek sada, moram malo u rikverc. Volim autsajdere, vjeru i nadu da može i mora biti bolje. Volim i ljubav to jedino neskriveno oružje koje dobija i najteže bitke. Nadam se da će me kraj oraspoložiti i izmamiti osmjeh.
    pozdrav

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.