Na kraju će sve biti dobro, četvrti deo

 I tako, taman se smestismo u kuću, malo je popravismo da bi bolje izgledala i da ne bi prokišnjavala, kad stiže poziv Milutinu za vojsku. Rekoh već, nije hteo da se skriva nigde. Kako ostalima, tako i meni, znao je da kaže. Milosavi i meni teško ali on veseo, raspoložen. Ode jednog jutra, samo je popio kafu sa nama i pozdravio se. Izljubio majku, brata, mene, obećao da će se javljati kad može, kako može i gde može, da mi ne bismo brinuli.

Javljao se kad je mogao a pisma su bila češća. Znali smo da je dobro. Nikad u pismima nije objašnjao gde je, šta radi, samo piše-sit sam, nisam žedan, nije mi hladno i nemojte da brinete. Jako mu je bilo važno da mi ne brinemo. Tih crnih devedesetih, od švercera je Milosava kupovala cigarete i slala mu preko nekih veza na front. Tražio je jednom i čokoladu. Nju je Milosava našla i kupila na Bulevaru.

Četvrtog meseca, umesto pisma stiže telegram. Naš Milutin poginuo tokom jedne akcije. Bio teško ranjen i do prve ratne bolnice umro.

Milosava plače, vrišti, Slavko se drži za glavu, ja odrvenio kao kamen. Komšiluk se skupio u dvorište, svi plaču, a meni, iz mog srca neće suza da krene a boli me, boli me i ne živi mi se više. Nekako sam smogao snage da se dogovorim sa komšijom da ide sa mnom na stanicu, da dočekamo Milutina..mog Milutina u sanduku. Pomogle su komšije oko sahrane. Milosava je bila stalno pod lekovima. Slavko je ponavljao „ostade ja bez brata moga jedinoga“ a meni srce da iskoći.

Dadosmo mu četrdeset dana i pola godine i Milosava se malo primirila pa ne ide više svaki dan na Novo groblje. Kad nesreća hoće, ona hoće. Dođe, bez kucanja, iznenada. Tako nesreća napada.

Jedno jutro čujem uspaničeni Slavkov glas „Mama, mama“, dogegah se nekako do kuhinje kad tamo Milosava leži. Mrmlja nešto, ništa je ne razumem. Tada još nismo imali uveden telefon, te Slavko ode do komšije i pozva hitnu pomoć. Sedoh nekako i ja u kola sa komšijom pa pravac bolnica.

Milosava doživela moždani udar. Zahvatio joj levu stranu. Ležala je ona mesec, dva u bolnici i još mesec u bolnici za rehabilitaciju, i kad joj je bilo bolje htela je odmah da dođe kući. Jedva prezdravila i ja joj kažem „Milosava, lezi i odmaraj, na nas ne misli, snalazimo se“ a ona neće ni da čuje. Vrati se kući oslabljene ruke i sa štapom u ruci. „Ja ću ići na fizikalnu terapiju ambulantno, neću da ležim u bolnici“. Srećom pa udar nije bio jak i govor joj se prvi vratio, a posle šest meseci baci ona i štap. Samo su joj rekli da mora da pije neke tablete do kraja života.

Kad je ona bila u bolnici, ja sam prvi put zaplakao za Milutinom. Valjda me tek tada stiglo, kao što lekari kažu da se ona razbolela od tuge i brige.

Vratila se ona kući, ali ja vidim, nije to moja Milosava kao što je nekad bila. Shvatih i da starimo. Možda prerano.

Tuga ostade u našoj kući još dugo, dugo, ali neki čudan mir nastupi.

Slavko na fakultetu, kriza se malo smirila, prodavnice opet pune, Milosavi bolje, samo nam fali Milutin da opet sve bude dobro.

Prođoše tako godine i jedno popodne, već smo i mi uveli telefon, Slavko nam javi da dolazi kući sa devojkom. Auh, pa on još mlad, nema ni trideset, pomislih. Moja Milosava liberalnija pa kaže „Neka dođe, i mi smo se mladi venčali, ne gunđaj Rajko već počni malo pozitivno da razmišljaš“. Šta ću, poslušah je.

Slavko se zabavljao par meseci sa tom devojkom koju smo upoznali, a onda je rekao da ima još par ispita do kraja, da je našao neki poslić sa drugom i da hoće da se ženi. Devojka je već radila u jednoj pošti kao šalterski službenik.

Tog dana kad je Milosava čula za ženidbu, skinula je crninu posle pet godina nošenja. „Ne valja se da imam crno kad se sin ženi“ pravda mi se. Mene tuga neka uhvatila, ali ajde, ćutim da ne kvarim detetovu sreću, i majčino pomirenje sa sudbinom.

Beše maj kada smo pravili Slavku svadbu.

– Nastaviće se – 

6 thoughts on “Na kraju će sve biti dobro, četvrti deo

  1. Пратим са задовољством.
    ПС. Бићу слободан да Те „позовем“ да прочиташ једну причу (на мом блогу) чија атмосфера одговара овој и на посебан начин сведочи о бруталности појединих судбина.
    „Кратка повест црвеног получовека“
    Поздрав.

    1. Хвала Вам, радо ћу прочитати Вашу причу, пратим Ваш блог али још нисам остављала коментаре. Све најбоље, поздрав!

    1. Искрено, још не знам шта ће бити на крају, пишем данас последњи наставак..Хвала ти Бане пуно!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.