Moji su drugovi žestoki momci

Hvala Momčilu Bajagiću Bajagi na inspiraciji za naslov ovog teksta.

Kriminalci su gotovo oduvek bili zanimljivi za filmsku industriju i za štampane medije. Ne čudi onda što su Beograđanke ali i ostale žene u Srbiji, na neki način, opčinjene kriminogenim grupama.
Svesne da je kriminal loš, žene se ipak zaljubljuju u kriminalce i rado se pojavljuju u njihovom društvu.
Šta kriminalca čini drugačijim od ostalih, tzv običnih ljudi? Neka vrsta moći, novac, adrenalin koji struji u njihovim venama. Poseban šmek koji imaju.

Sve to i mnogo više. Oni se prema ženama ophode zaštitnički, nežno i ulivaju sigurnost iako sami žive nesigurnim životom.

Kriminal u Srbiji, a samim tim i u Beogradu, ne postoji od devedesetih godina prošlog veka. Postojao je i pre.

Dragoslav Mihailović u svom romanu „Kad su cvetale tikve“ opisuje žestoke momke, mangupe sa Dušanovca. Radnja romana se dešava u Beogradu, na Voždovcu nekih davnih 50 ili 60 godina prošlog veka.
Ta knjiga je potvrda da su mangupi „velikog srca“ postojali i pre onih surovih devedesetih godina.

U „Pravim Beograđankama“ Igor Marojević predstavlja jednu porodicu koja se bavi kriminalom. Porodica Žarić je opisana na duhovit način. Tu u romanu srećemo i druge kriminalce, „soliste“ ali oni su sporedni junaci romana.

Kriminalci inspirišu pisce. Ne samo u Srbiji, već i u svetu. Još jedan razlog zbog koga su oni toliko simpatični ženama.

Naslov teksta, iako preuzet kao stih Bajagine pesme, sve govori. Poznajem ljude sa one strane zakona. Ne, ne ponosim se time, konstatujem.

Nikada nisam bila devojka ili ljubavnica nekom od kriminalaca. Razlog ne leži u tome što nisam femma fatale već isključivo u činjenici da kriminalci imaju svoj kodeks ponašanja.
Jedno od pravila glasi “ Ne diraj moju sestru“.

Kriminalci poštuju majke, sestre, žene. Rođake. Ne dozvoljavaju da im „dlaka sa glave padne“. I da sam kojim slučajem želela nisam mogla da postanem jedna od onih koji po splavovima sede sa kriminalcima 🙂
Zato sam drugarica, poznanica, osoba u koju imaju poverenja i koja ne brine za svoju sigurnost u ovom gradu.

Ovaj lični momenat sam morala da ubacim u tekst da on ne bi postao suvoparan i čisto novinarski.

Teško je pisati o kriminalu i o kriminalcima, ili o žestokim momcima i biti objektivan kad imate neke veze sa njima. Lično ne zanima me šta sve oni rade. Nisam ni policajac, ni istražni sudija.

Samo sam drugarica…sestra..Uostalom, oni su sami, svesno ili nesvesno, izabrali takav način života. Sa moralne i pravne strane pogrešan. Ali to je njihov izbor. Njihov život.

Na samom kraju kao zaključak može se reći da će kriminalci u Beogradu preživeti. Zajedno sa Beograđankama koji ih vole. I to nije zbog toga što su oni toliko moćni i nedodirljivi.

Razlog leži u tome što je kriminal duboko u svim porama društva i države. Teško će ijedna buduća vlast moći da ga iskoreni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.