Moji prvi utisci o tekstu Piši mi, piši, piši nešto fino

Uz kafu čitam tekstove iz Fejsbuk grupe „Blogeri“. I naletim na tekst  meni nepoznatog bloga i nepoznatog autora.

Piše čovek o blogu i blogerima. Usput kritikuje način dodele Ninove nagrade. Dotakne se i spisateljice Jelene Bačić-Alimpić. Spomene i to da su biblioteke prazne, da ljudi ne čitaju.

Kritike na sve strane, a najviše smetaju blogeri koji pišu zarad slave, i pojavljivanja u javnom životu. Internet je deo javnosti, zar ne?

Spomenuo je i udenuo u svoj tekst i starlete i Sanju Marinković. I ponovo reč dve o blogerima.

Sve bi bilo u redu i ne bih se toliko iznervirala, da je tekst napisao neki poznati profesor srpskog jezika i književnosti. Ili da je to učinio neki dobar novinar čiji su tekstovi kvalitetni.

Ovako, oglasio se još jedan bloger. Bloger koji je deo naše blogosfere. Jedan od nas.

U tekstu je pomešao „babe i žabe“. Fokus njegovog pisanja su blogeri, i nije bilo potrebno da spomene i Jelenu Bačić Alimpić i Sanju Marinković i starlete i netačnu informaciju da su biblioteke puste.

Prvo, što se tiče biblioteka. Zvučim sada kao Radovan Treći, ali „ja sam član biblioteke“. Često idem u biblioteku i znam da se danas čita. I to mnogo. Druga je stvar da li se čitaju klasici, koje iskreno, ne možemo čitati non stop, ili se čitaju knjige Jelene Bačić Alimpić.

Svaka knjiga nađe svoju publiku. Ukusi su različiti i o njima ne treba raspravljati.

Ipak, ja neću da pišem kao gospodin autor čiji sam blog danas prvi put videla. Neću da idem u širinu.

Pisaću o onima koje je najviše kritikovao u svom tekstu. To su blogeri.

Blog, kao jedna od formi pisanog izražavanja, postao je popularan na našim prostorima.

Tačno je da ima onih koji dobro pišu i onih koji pišu lošije. Ali, to nije strašno i nije za osudu.

Blogeri, veliki broj njih, imaju bogat rečnik i poštuju pravopis i gramatiku. Poznaju književni jezik. Da bi pisali kvalitetne tekstove, oni mnogo čitaju, tako se obogaćuje rečnik.

Ružno je i bezobrazno generalizovati ljude. Autor teksta je upravo to uradio. Sve nas je strpao u isti koš.

Mladi tek uče o blogu i blogovanju. Treba ih podržati i pružiti im šansu.

Oni, malo stariji, pišu zato što im je pisanje strast i velika ljubav. I imaju izuzetno dobre tekstove. Prođe i neki lošiji tekst, ali Bože moj, svi smo mi ljudi na prvom mestu i imamo pravo na greške.

Zašto se upućuje kritika „kolegama“? Kako bi autor reagovao na kritiku? To me kopka.

Vidim po komentarima da se čitaoci slažu sa njegovim stavovima. Ali, on se rasplinuo u pisanju. Nije se posvetio jednoj temi. I šta je poruka ovog teksta? Ja je ne vidim.

Na kraju, preporučujem autoru da „prošeta“ po blogosferi, da otkrije dobre i kvalitetne blogere. I da ne osuđuje unapred.

4 thoughts on “Moji prvi utisci o tekstu Piši mi, piši, piši nešto fino

  1. Najpre sugestija- zašto mu daješ-dajemo na značaju osvrćući se na mišljenje nekoga ko je za većinu anonimus?
    Drugo, da ponovim već napisano tamo… tekst vrvi od neistina i laži ili pogrešnih zaključaka. Znamo svi onoliko sjajnih blogova čije autore ne znamo. I kako to oni žele javnu pažnju ako niko ne zna ko su i nemaju ni nameru da se sazna. Dobro, Kevuipo su već upoznali, ali ko zna ko se krije iza Labilne?
    I treće… autor je to mere pokazao sopstvenu isfrustriranost da iz toga mogu da naborojim bar deset debelih zaključaka od kojih mu se ni jedan ne bi dopao, ali se ja kao ozbiljan čovek i samo usput bloger, ne bavim pretpostavkama i sopstvene frusstracije ne lečim pljujući druge.

  2. Do pre neki dan bih ovaj tekst komentarisala na jedan način. Danas mogu samo da kažem da najčešće kod drugih kritikujemo ono što nas najviše „boli“. Mnogi bloguju i pre pojave rijalitija, mnogi bloguju jer je to način da podele neko svoje iskustvo, mišljenje… lični dnevnik, kako god. No, naš narod kaže da svaka luda ima svoje veselje, pa i jedni da pišu, a drugi da pišu o onima što pišu… U nekim segmentima bih čak podržala stavove gospodina… zaboravih ime… pamtim da je bloger емотикон smile ali da se ne čita, da je J.A.B. to smo znali i bez stručnih analiza, narod u vreme igara bez hleba traži dobro poznate forme, a autorka baš to nudi. Tako da… pišite ljudi, pišite i vi što kritikujete, a svi ćemo čitati jedni druge…

  3. Oduvek tvrdim da je internet sličan stvarnosti. Isto važi i za blog.
    Neki su veseljaci, neki su nezadovoljnici, neki su ćutljivi (povremeno kažu nešto ali uglavnom ćute), neki su ovakvi ili onakvi.
    Isto kao u stvarnosti, jedne jedva čekam da vidim a druge obilazim nadaleko.
    Imam poverenje u „sonaticu“ pa pomenuti blog nisam ni čitao.

    🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.