Moje babe, peta crtica

Moje dve bakute. Kada pomislim na njih na licu mi se pored tuge pojavi i slabašan osmeh, osmeh zvani sećanje na sve one smešne i lepe trenutke koje sam provela sa njima.

Ne mogu da ih razdvajam, jer su bile neverovatno slične. Jake, stabilne, vredne, poštene, ali i velike svađalice jer je sve moralo da bude po njihovom. Otresite, ponosne, borbene. Njih dve.

***

Bakuta -majka moje majke, bila je ponosna na svoje poreklo. Rođena u velikoj i sređenoj mađarskoj porodici, pohađala je onu čuvenu školu u Sremskim Karlovcima. Kalvinske vere, ali je bila najbolja u školi u srpskoj veronauci. Volela je i književnost, zbog toga je kasnije i postala bibliotekarka. Otišla je na radnu akciju i postala član AFŽ-a iz praktičnih razloga. Njeni se nisu borili u ratu, bili su Mađari, imali su zemlju i plašila se da ih ne proglase za narodne neprijatelje.

Na radnoj akciji je upoznala mog dedu i koliko me sećanje služi, ona je prva prišla njemu. Inače je savršeno dobro znala srpski i niko po njenom oblačenju, po kuhinji, po običajima, ne bi znao da je Mađarica.

***

Bakuta -majka mog oca. Gospođica sa Bulbudera, rođena Beograđanka, ponosna na svoje poreklo. Žestoki monarhista i pored svoje majke bolničarke i sama je postala članica Kola srpskih sestrara i naravno, članica Sokolskog društva. Žalila je što nije završila neku višu školu. Njeni nisu bili mnogo bogati, nije imala oca, umro je pre par meseci pre njenog rođenja. Do kraja života se sećala nekog učitelja sa kojim je šetala po korzou dok nije srela mog dedu.

***

Obe su se tokom rata borile da prežive. Posle rata samo se baba Mađarica smirila, i davala je podršku svojoj porodici. Druga baba je morala da traži podršku svoje porodice, jer je deda imao problema.

***

Preživele su one to vreme. Posle su obe putovale, jedna po svetu, a druga po celoj bivšoj Jugoslaviji. Da, zajednička strast su im bila putovanja. Baba sa Bulbudera je „morala“ da vidi Trst i Moskvu, i Varšavu, i Nemačku…a ova baba Vojvođanka -Mađarica je „morala“ da ide sa drugaricama i u jednu banju i u drugu, i u jedan grad i u drugi. Ponavljam, uvek su terale po svome, i njihovi muževi su morali da vode računa o njihovim željama. Ponekad pomislim, da su oni bili emotivniji od svojih žena.

***

Sećam se mirisa dunje na ormanu, i perjanog jastuka u vojvođanskoj kući. Baba je vodila brigu o domaćinstvu, jer se deda bavio politikom. Znala je da mi u zimskim večerima priča o svom dedi, o tome kako je došao u Sremske Karlovce. Evocirala je uspomene iz mladosti i živopisno ih opisivala. U dubini duše joj je bilo žao što njena deca ne znaju mađarski, i što nema kalvinske crkve u mestu u kojem je živela. Zato je prihvatila sve naše običaje.

Znala je da pravi božanstvene slatkiše. Torte, kolače, palačinke na sto načina.

Njena ostava je uvek bila puna razne zimnice. Nije dozvoljavala da mi u gradu kuvamo paradajz, ona je to radila za sve. Volela je da sprema i da izmišlja i nove recepte.

Sećam se da je redovno kupovala „Bazar“ i „Praktičnu ženu“.

Mog oca je obožavala u pravom smislu te reči. I sestru i mene. Bila je najponosnija prababa u komšiluku kada su sestra i zet došli u selo sa mojim malim sestrićem.

***

Umrla je usled tromboze 2003 godine u osamdesetoj godini. Par dana pre nego što će umreti, bila sam u bolnici. „Čedo moje, pa zašto da ostaneš sama? Nećeš mi ispuniti želju, da te vidim u belom. Čuvaj se mila moja“..pamtim te reči koje mnogo bole.

***

Bakuta, carica iliti „loš građanin“ kako ju je zvao jedan naš porodični prijatelj. Gospodža sa Bulbudera kako je deda u šali  zvao. Za razliku od prije sa kojom se odlično slagala, ona nije znala da mesi torte i kolače, sem slatke salame za krsnu slavu. Ali je zato bila majstor u kuvanju ručka i slanih grickalica. Kada pomislim na nju, setim se svih njenih „bisera“. Sećam se i ratobornog stava koji je imala prema dedi, kad joj nešto nije bilo po volji.

Kažu mi da sam od nje nasledila nervozu. I ona je, kao njena prija, volela da čita. Naravno, obe su kupovale iste ženske časopise, s tim što je ona kupovala i Burdu i po tim katalozima je jedna moja tetka, mamina sestra, šila haljine, suknje, iako je gomilu garderobe dobijala od tetke i strica iz Kanade. Volela je žena da po gradu stalno šeta u drugoj garderobi.

Sećam se da sam sa njom redovno išla na Taš, i u poslastičarnice, i uvek me je vodila kod svoje najbolje prijateljice.

***

Bile su slične u mnogim stvarima. Razlikovale su se u nijansama. Bile su žene na sve spremne.

Život ih, dok su bile mlade, nije mazio, ali su spokojno provodile dane rane starosti.

Bile su i vesele, i za razliku od svojih muževa znale su da opsuju. Lepo su se slagale.

***

Bakuta „loš građanin “ je mesecima bila skoro nepokretna i umrla je jednog oktobarskog dana 2002.godine. Tih meseci je stalno tražila da je čuva mamina rođena sestra koja je bila njena „drugarica“ i sa kojom se savršeno slagala. Volela je i mamu, bila je ponosna što uvek bolje spremi kolače i ostalo posluženje za slavu od svih ostalih prijatelja i rođaka. Tražila je i da joj moja sestra stalno donosi bebu, njenu praunuku, da je gleda, miluje.

Poslednjih par dana uoči smrti postala je dementna. Nije poznavala ni mamu, ni moju tetku, ni strinu. Persirala im je. I kada su je pitale da li ima decu, govorila je da ima bebu, da ima njenu Milicu..tako se zove moja sestričina.

***

Bilo je bolno kada je umrla. Bolelo je i par meseci kasnije kada je druga baba umrla.

Obe su bile čarobnice mog detinjstva, mladosti, zrelijeg doba. Njihov odlazak pao mi je izuzetno teško.

Pamtiću sve lepe stvari vezane za njih dve. Nedostaju mi.

***

Tada, te 2003.godine nisam ni slutila da će mi se desiti šesta crtica u crnom kalendaru mog života.

Nisam slutila šta me čeka i da će već ranjeno srce biti potpuno pokidano na sitne deliće.

2 thoughts on “Moje babe, peta crtica

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.