Milena Kostić, mama, bloger i član Udruženja

 

novi sad 21.07.2016 blic zena u srcu zene Milena kostic Introventna majka foto Robert Getel

Danas je moja gošća Milena Kostić, mlada Novosađanka, mama četvoro dece, bloger, član Udruženja Roditelj i Udruženja Mame Novosađanke. Pored svog bloga Mama iz magareće klupe, Milena piše za nekoliko portala posvećenih roditeljstvu i dojenju beba.

              Deca su ukras sveta

 

Milena, hvala što odvajate vreme za ovaj intervju. Mlada ste i svestrana osoba, fakultetski obrazovana. Kako ste se odlučili da karijeru zamenite sa brojnom porodicom?

Život je ono što se desi dok pravite planove. Ne znam da li sam ikad mislila da ću stvarno i ostvariti veliku porodicu, ali da sebe jesam videla kao neku ultra-mega-uspešnu, ostvarenu u čemu god, jesam. Sa godinama sam sebi priznala da je sasvim ok da mi prioriret nije karijera. Da me ne shvate pogrešno – ono što smatram da je ok je želeti (i živeti) po svom nahođenju, a ne kako se od vas očekuje.

Kako je razlika u godinama između dece takva da se potrefilo da sam jedan sad veći duži period isključivo kući, ljudi pomalo to i poistovećuju sa tim da sam od bilo kakve karijere digla ruke u korist, onako arhaički, bavljenja porodicom. Iskreno, to ponekad ima svoje draži. Jedan dan držite bebu u naručju, sutradan kreće u školu. I privilegija je biti uz to dete, tu decu što duže. Ali isto tako ima i loših strana. Svakome, pa i meni je potrebno ponekad izaći napolje i baviti se bilo kojim drugim stvarima sem vezanih za decu. Ili bar svoju decu.

Danas verujem da je taj balans teško ostvariv.

 

U kakvoj ste sredini Vi odrasli, koliko imate braće i sestara?

Kad sam bila mala želela sam da jednog dana imam petoro dece, ali, naravno, uz ono sulfliranje negde u mozgu da ću u realnosti imati dvoje, kao i svi. U okolini je nekako normalno bilo da se ima dvoje dece, mada verujem da je to jednostavno nešto što je tadašnje vreme diktiralo.

Imam 5 godina mlađeg brata. Međutim, rekla bih da je moja primarna porodica bila šira, jer smo nas četvoro živeli sa majčinim roditeljima, koji su za mene bili više no baba i deda. Njihov međusobni odnos, kao i odnos koji su imali prema nas dvoje unučadi je nešto što je za mene primer i što bih volela da prenesem svojoj deci.

 

Kako su Vaši prijatelji i porodica prihvatili činjenicu da imate četvoro dece, što je retkost u našoj sredini? Da li je bilo pohvala, kritika, osude?

Za četvrto su se pomirili svi. 🙂 Iskreno, za treće dete je bilo mnogo težih reakcija. Od toga “šta će vam to (imate i muško i žensko)” do pomalo ružnih komentara. Nešto sa čim se često susreću roditelji 3+ dece, pa je bilo i inspiracija za prvi tekst na blogu (“Sramota zvana ‘treće dete’”) koji je baš blog usmerio u neke druge vode.

Odluka o četvoro dece je bilo zanimljiva samo mom ocu, s obzirom da on dolazi iz porodice gde ima petoro dece. Ostali su pretežno osuđujući bili.

Najteže pada što se ponekad osećaš poniženo pogledima, komentarima, pretpostavkama. Izgleda je teško razumljivo da si želeo decu, toliko dece i da je bilo planirano.

Okolina je, kad su prevladali prvi šok kad čuju koliko ih je, sad navikla. Iako i dalje dobijam pitanja kako uspevamo sa njih toliko. (Na koja ne znam šta da odgovorim.)

 

Da li je teško u ovim vremenima ekonomske turbulencije odgajati četvoro dece?

Uh, naravno da jeste. Verujem da je danas teško i sebe izdržavati, a kamoli i dete ili čak četvoro njih. I time ne mislim na ne znam kakve privilegije, čuda, već ono osnovno – nahraniti ih, obući, obrazovati.

Da se razumemo – niti sam od onih koji misle da mi neko nešto duguje što sam rodila njih četvoro, niti sam od onih koji se premišljaju “šta ako”. U drugom slučaju se ne bih ni opredelila da rodim ni jedno. Trudimo se da plivamo i dajemo sve od sebe. Verujem (znam) da će biti sve teže kako budu rasli, potrebe i želje će se menjati, i iskreno se nadam da ćemo i to ispratiti kako treba.

 

Udruženje Roditelj

 

Milena, recite nam nešto više o ovom Udruženju.Kako ste došli do Udruženja i čime se tamo bavite?

 

Udruženje Roditelj je udruženje koje se bavi različitim pitanjima roditeljstva. U okviru njega postoji vršnjačko savetovalište za dojenje u čijem radu učestvujem sad već 4 godine.

Koncept vršnjačko savetovanja se bazira na tome da vam neko ko vam je blizak godinama, navikama, iskustvom, a prošao je posebne edukacije i obuke, može da vam jednostavnije i lakše prenese informacije. U ovom slučaju u pitanju su mame koje iza sebe imaju staž u dojenju i prošle su temeljnu obuku po principima najvećih svetskih institucija koje se bave dojenjem.

Po podacima Unicefa, u našoj zemlji oko 99% žena započne dojenje, a posle 6 meseci isključivo doji 13,6%. Iskustva kažu da je problem nemanje adekvatnih informacija i izostanak podrške mamama na više nivoa. I baš to – prave informacije i podrška – je nešto što pokušavamo da pružimo mamama putem radionica koje organizujemo, putem dežurnog mejla i telefona.

 

Na koje sve načine Udruženje pomaže mladim roditeljima i da li članovi mogu da budu i oni koji nisu roditelji, mislim na tetke, bake, dede?

Član može da postane svako ko želi da pomogne da se rešavaju problemi sa kojima se susreću porodice u Srbiji. U Udruženju postoji dosta stručnih saradnika (pedagozi, psiholozi, defektolozi, zdr.radnici, pravnici,…) koji su angažovani na različitim programima u okviru Udruženja.

 

Blog

 

Sam naziv bloga je jako simpatičan. Kako ste došli na ideju da se zove MAMA IZ MAGAREĆE KLUPE?

Nekako se nametnulo samo. Prvobitni koncept bloga je trebalo da pokrije kreativne ideje za roditelje i decu, a kako se ja pomalo osećam nezgrapno po tim pitanjima, osećala sam se da bih uvek visila u magarećoj klupi, da “utvrdim gradivo”. Blog je otišao i u šire sfere vezano za roditeljstvo, ali taj neki osećaj, da sedim ponekad u magarećoj klupi, me nije napustio. Danas pomalo vlada trend da se busaš kako si super-mama ili super nemajka. Obe krajnosti me ne privlače. Roditeljstvo je svakodnevno spoznavanje sopstvenih ograničenja i prihvatanje toga. Bar ako mislimo i želimo da naša deca napreduju.

 

Blog spada u kategoriju roditeljskih blogova, ali vas čitaju i oni koji imaju odraslu decu i oni koji nemaju decu.  Kako Vam prija popularnost?

Pa sad, ne znam baš da li sam popularna. Do sada sam imala samo jedno prepoznavanje i to u čekaonici doma zdravlja. I sva sam se smotala. 🙂

Ne znam ni da li bi mi tako nešto prijalo. Naravno da je lepo čuti da čitaju vaše tekstove. Ipak uložite vreme i energiju u nešto i vaša nagrada je imati povratnu informaciju da to neko jeste primetio. Isto tako, verujem da svako ko piše pomalo žudi za pažnjom, jer koja je svrha da pišete nešto što nije videlo svetlost dana? Ali koliko da budem pod svetlošću reflektora… ne znam koliko bih izdržala.

 

Da li ste imali priliku da se sretnete sa drugim blogerima-mamama i tatama, kakvo je Vaše iskustvo i šta mislite o susretima blogera?

Mislim da poznajem tri mame-blogerke, i sve tri sam upoznala van sfere blogovanja. Tako da susrete sa njima ne mogu da svrstam u te blogovske susrete.

To su inače osobe koje jako cenim, i od kojih učim kroz njihov rad.

A na susretima blogera druge vrste, sem BlogOpena, nisam bila. Nekako sve mislim da još nisam “zaslužila” svoje mesto na tim dešavanjima, da sam mala za sve te ljude i imena.

Ko zna? Jednog dana će i to leći na mesto.

Različite fejsbuk grupe koje okupljaju blogere redovno pratim. Sviđa mi se to neko tapšanje po leđima međusobno blogo-kolega. Verujem da je vetar u leđa u mnogo prilika.

 

Pored bloga, Vi pišete i na portalima posvećenim roditeljstvu. O kojim portalima se radi, da li imate svoje rubrike?

Daleko pre no što sam započela da mislim o svom blogu, počela sam da pišem za portal Demetra. Bavi se različitim temama i aspektima roditeljstva. Pišem tekstove o dojenju, a imam i deo gde pišem blog (istina, pomalo zapostavljen u poslednje vreme).

U okviru Udruženja Roditelj naše Savetovalište za dojenje ima svoj sajt koji uređujem i pišem tekstove.

Na još nekim portalima povremeno predstavljam svoje tekstove, ali ova dva prethodno pobrojana mesta su moja sigurna zona i zato su posebna.

 

Spark me konferencija

 

Milena, prijavili ste se za najveću međunarodnu konferenciju u Jugoistočnoj Evropi – Spark me. Da li planirate da se takmičite u startap takmičenju ili idete tamo da slušate vodeće svetske marketing “magove”?

Daleko sam od predstavljanja neke star-up ideje. Možda jednog dana.

Za sada želja da slušam ljude koji očigledno znaju šta rade. I možda pohvatam neku pametnu caku.

 

Koliko i kako mogu da pomognu novostečena znanja na ovoj međunarodnoj konferenciji posvećenoj marketingu?

Kako mi je ovo prva ove vrste, odgovor mogu dati samo posle nje. 🙂 

 

Mama u magarećoj klupi privatno

 

Često u svojim tekstovima ističete da ste introventan tip ličnosti. Da li introventnost pomaže ili odmaže u vaspitanju dece?

Moram da priznam da sam kod ovog pitanja najviše razmišljala. I iskreno, ne znam.

Ako je roditelj introvertan i dete isto jeste, problem početni je želja roditelja da ga menja, da bi ga poštedelo svega onoga što je on prolazio.

Ako dete nije isto introvertno, onda je izazov ispratiti to dete i njegove potrebe, jer je to dete onda za takvog roditelja visoko zahtevno.

Ja imam i sreću i nesreću da mi među decom ima i jednih i drugih. Jako je bitno prepoznati njihove osobenosti i negovati ih u skladu sa tim.

A samo roditeljstvo po sebi za introverte je izazovno. Fali nam onih 5 minuta tišine i samoće. A više nikad nećemo biti sami. Bar dok su deca mala. (Pa, kao što rekoh, ne spavam više da bih priuštila sebi tih 5 minuta.)

 

Imate li vremena za sebe i svoje hobije pored obaveza sa decom i porodicom?

Jedna me mama skoro pitala kako pored klinaca stižem i da pišem tekstove. Vrlo jednostavno – ne spavam. I verovatno više nikad neću.

Šalim se.

Ne znam šta bih navela kao poseban hobi, jer ga nemam. Čitam knjige, pišem, učim gomilu stvari, idem na edukacije, tribine. Uživam u organizovanju svega i svačega (i svakoga 🙂 ).

Muž mi je veliki back-up. A to je: a) očekivano, jer imamo četvoro dece (oba roditelja moraju veoma da budu angažovana), b) da nije takav, ne bih rađala četvoro dece. Tako da ni ne osećam neki pritisak da pravim dodatno i neko posebno vreme samo za mene.

 

Koje knjige su ostavile na Vas poseban utisak?

Teško pitanje za nekog ko je novac za užinu u školi umesto na hranu trošio da kupi knjige.

Ali eto, uvek jednu mogu da izdvojim, a to je “Derviš i smrt” Meše Selimovića. Utisak se ne da prepričati, ona se mora pročitati.

 

Pored crtanih filmova koje gledate sa decom, imate li vremena i za druge filmske žanrove?

Bila sam veliki filmofil, a onda sam rodila decu. Manje više se na to svodi. Retko posetim bioskop u poslednje vreme, a i često ne uspem da ispratim ceo film na TV-u što od umora što od obaveza. Srećom, postoji opcija vraćanja programa unazad.

Volim trilere i detektivske serije i ponekad ih gledam iako ih znam napamet, ne mogu da odolim.

 

Da li ste nekada razmišljali da objavite knjigu o Vama i Vašoj deci? Postavljam ovo pitanje jer znam da je Vanja Bulić objavio knjigu o svojim blizancima.

Jedna poznanica je jednom prilikom predložila da jednom napišem knjigu vezanu za naše zgode. To je za mene bilo iznenađujuć predlog. I sada je isto. Ne kažem da me možda neće život odvesti i u tom smeru jednom, ali trenutno mi je to naučna fantastika.

 

Vraćam se na Spark me konferenciju. Očekujem lepe fotografije i Vaše viđenje ove manifestacije. Da li je ova konferencija “probijanje leda” za slične manifestacije u budućnosti?

Da l’ će biti “probijanje leda” zavisi da li ću dospeti u izbor. A da li je “probijanje leda” za buduće konkurse? Verujem da da.

Milena, hvala Vam na ovom razgovoru.

Hvala i Vama. 

2 thoughts on “Milena Kostić, mama, bloger i član Udruženja

  1. Јао Радо кол’ко ја волим мама Милену. Хвала ти пуно на овом интервјуу 🙂

  2. Сузо, хвала теби на коментару. Сјајна је мама, у праву си. 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.