Mediji u Srbiji-ni po babu ni po stričevima, drugi deo

Kada sam pisala prvi deo teksta, nisam ni sanjala da ću imati „materijala“ za nastavak. Na moju veliku žalost, materijala za priču o medijskoj sceni Srbije ima i previše.

Ne bih želela da komentarišem napade na veliku nacionalnu televizijsku i radijsku kuću. Subjektivna sam kada je ta kuća u pitanju. Subjektivna sam i kada su u pitanju dve manje  TV kuće koje su dobile nacionalnu frekvenciju. Jedna od njih se još ne emituje preko mog kablovskog provajdera, ali poznajem odličnu programsku šemu.

Ono šta sam nedavno gledala na jednoj manjoj, ali popularnoj televiziji, stvorilo je u meni još veću gorčinu, i mučninu. I pitam se, zašto još kupujem dnevne novine? Možda zato što volim da ih listam, što volim da osetim i vidim štamparsku boju na prstima, i što je to navika.

OK, spominjala sam spregu politike i medija. Sada se u priču ubacuju i tajkuni. Da li su političari tajkuni, ili se tajkuni bave i politikom i medijima, nije ni važno.

Važno je samo to što su ti tajfuni, kako ih zove Šojić iz „Bele lađe“ kupili novinare. Ne samo medijske kuće već i novinare. I to koga? Onog „lajavka“ koga smo svi obožavali, kome smo se divili, poštovali ga zbog hrabrosti i smejali se njegovom žestokom rečniku. Avaj, niko se nije setio da on samo imitira poznatog i kvalitetnog novinara. Želeo je slavu, pare, dobio je.  Krivi smo mi što smo pomagali nesvesno da dođe do slave. A pare dobio zna se od koga.

Zaista je tužna ova zemlja u kojoj se svako domogne slave, i ko nije gadljiv na prljave pare.

Ne mogu da pišem stručnu analizu medijske scene, kada je sve počelo da gubi smisao. Usput, nisam u potpunosti potkovana znanjem iz oblasti medija.

I ko sam ja da nekoga branim, a nekoga da osuđujem? Potpuno je nebitno što pazim na minutaže u vestima, što pazim na dikciju, što ne gledam tv kao sav normalan svet 🙂 I nebitno je što znam za male plate, i da se sve radi pomoću „štapa i kanapa“, i što znam kako nastaju i kako nestaju šareni tabloidi i neke dnevne novine.

Mogu samo da zaključim da je danas Internet najslobodniji medij. Monitor dozvoljava sve. Blog portali takođe. Facebook , Twitter, društvene mreže isto tako.

Postoji ipak jedno veliko ALI na ovom kraju..Šta da rade oni koji nemaju Internet u svojim domovima ili na radnim mestima?  Šta sa ljudima koji ne znaju da rade na računarima?

Ništa. Mogu da čitaju frizirane novine, da veruju u sve što tamo piše, da gledaju ono šta televizije nude.

Da, ovo je Srbija. Srbija koja voli Hurem, koja gleda parade i šarade. Moja Srbija.

6 thoughts on “Mediji u Srbiji-ni po babu ni po stričevima, drugi deo

  1. Ne postoji slobodni medij na kugli zemaljskoj – u svakom ima bar male doze cenzure i novinarske autocenzure. E sad, što je to kod nas u ravni dna, ne znam kako se po padežiima menja dno dna, to je već – naša boljka, ali ne i svetski unikum.

  2. Draga, u pravu si, i ja samoj sebi radim autocenzuru..da nije tako ovaj drugi deo bi bio mnogo duži, i verovatno kvalitetniji..

  3. Samo, nije to samo Srbija… Parafraziraću ove tvoje rečenice pri kraju teksta (koji mi je jako zanimljiv i jako je dobar, tim pre što sam se bavio tim poslom dosta dugo…)
    Da, ovo je svet… Svet koji voli (ono što mu mediji serviraju), koji gleda (opet ono što mu mediji serviraju). Moj svet… Ništa on drugačiji od Srbije nije… Čak ni po vrednostima koje propagira, jedino se samo vrednosti razlikuju, ali su podjednako daleko od onih pravih, zar ne?

    1. U pravu si.
      Inače, ja ne gledam te serije, ni parade, ni šarade, i mislim da sam malo više kritički raspoložena+subjektivna, a samim tim što sam subjektivna ne mogu da napišem nepristrasan tekst. Mogla sam da razradim prvi ovog teksta deo, ali plašim se da bih ovde naišla na žestok otpor većine 🙁

      1. Kako god… Izbor je tvoj… Ili možda želiš da te vole oni koji uopšte ne misle kao ti…? 🙂
        Btw, nisi pomislila da bismo mogli već i da te razumemo, sve i da se ne slažemo sa tobom, mi, zajednički korisnici ovog besplatnog neba…? 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.