Medaljon, prvi deo

“ Krupne pahulje su se vrtele u krug i sve oko nje je bilo belo i čisto…“ Niska i punačka, sredovečna žena je ponavljala ove reči u sebi, svesna činjenice da su pahulje bile dosadne i male, i da je stajala u blatnjavom snegu. Ipak, želela je da svet oko nje, bar te večeri bude drugačiji, lepši i bolji. Stare i iznošene rukavice je nisu grejale, i ruke je držala u džepovima jakne. Nosila je i kapu i kapuljaču, ali ništa nije moglo da ugreje njeno srce.

Razmišljala je o medaljonu koga je pre nekih skoro pola sata ostavila u obližnjoj zlatarskoj radnji. Dobila je ne tako veliku sumu novca. Medaljon je vredeo više. Ali, morala je da ga proda, kako bi imala dovoljno novca za dva, tri ručka i tri flaše rakije za Njega. Do Njegove plate je bilo još daleko. Novac od prošle plate bio je dovoljan tek za jedan odlazak u prodavnicu. Ostatak je On potrošio u kafani. Nije izbijao iz nje danima. A Dimitrije i Dušan su morali nešto da jedu. I ona sama. Čak je i On, po dolasku iz kafane, tražio večeru. Njena invalidska penzija jedva je pokrivala neophodne troškove- račune, lekove, kiriju za stan.

Gledala je svoj lik u jednom izlogu. Puno se ugojila zadnjih meseci. Možda zato što je stalno nešto mesila. Kolači i testa su bili jeftiniji kada ih ona pravi, nego kada se kupuju u prodavnici.

Stajala je malo dalje od zlatare i čekala. Naivno je verovala da će neko baš te večeri kupiti „njen“ medaljon i da će ona znati ko ga je kupio..i da će jednog dana moći da ga otkupi i da on ponovo bude njen. Kajala se što ga je prodala. Mogla je da pozajmi novac od sestre i da joj vrati čim dobije penziju. Kroz glavu su joj se vrtele i te misli. Ona nikada nije pozajmljivala od nekoga novac. Prodala je te večeri poslednju vrednu stvar koju je imala. Najdražu uspomenu.

Sneg je stao, i počeo je da duva hladan vetar. Laganim koracima, pazeći da se ne oklizne, udaljavala se od zlatare. Stala je da sačeka prevoz do kuće. Nije smela da dozvoli sebi luksuz da uhvati prvi taksi iako je noga bolela.

Ušla je u pun autobus i srećom je neko video da se teško kreće i da nosi štap. Sela je na ponuđeno sedište i počela da plače. Mora da stigne kući pre Njega, deca su predugo ostala sa komšinicom.

Zašto sam sebe dovela u ovu situaciju, pitala se kroz suze, i nije obraćala pažnju na radoznale poglede ostalih putnika.

NASTAVIĆE SE

 

4 thoughts on “Medaljon, prvi deo

  1. Diplomirani Duduk, pročitala sam i tekst i komentar. Medaljon je izmišljena priča koja može, a i ne mora da ima slučajnosti sa stvarnim ljudima i događajima..Ovo je početak, oseća se trag gorčine, ali nije strašno..Mislim da neće biti srećnog kraja..videću..

  2. Upravo sam zbog primetnog traga gorčine – ne samo ovde – i postavio komentar.
    Šteta je spisateljski smisao trošiti u smeru gorčine – ima je dovoljno u životu.

  3. DD, sve ove priče su priče iz života..mogle su da se dese svakome od nas..Život nije ispunjen samo slatkim ukusima čokolade..u životu postoje i tuga i gorčina..

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.