Medaljon, četvrti deo

Od te večeri, kada su se prvi put poljubili, Vera i Darko su se često viđali. Biranim rečima su saopštili Tanji za njihovu vezu. Ona je to mirno prihvatila, činilo se da joj je drago što njen tata više vremena provodi sa njom i što je stalno nasmejan.

Vera i Darko nisu krili svoju vezu. Bili su odrasli, ozbiljni i emotivno zreli ljudi i nije postojao razlog zbog koga bi krili svoju ljubav.

Na godišnjicu veze, kada su Tanju ispratili na matursko veče, Darko je Veri poklonio medaljon sa slikom. Slikali su se tokom jedne šetnje, a medaljon je bio nasleđe od njegove pokojne bake. Njega nije nosila Darkova pokojna žena. Rekao je Veri da je nameravao da joj pokloni medaljon za petnaestogodišnjicu braka, ali ona je poginula mnogo pre tog jubileja.

„Ne znam zašto joj mama nije poklonila kada smo se venčali. Nikada o tome nisam razgovarao sa majkom. „

“ Darko, meni ovaj poklon beskrajno mnogo znači. Ne daje se tek tako deo porodičnog nakita.“

“ U pravu si. Ja mislim da si ti posebna žena, volim te i ti zaslužuješ da nosiš taj medaljon. Eto, on je..on je..Darko se zbunio…umesto prstena…Da li bi želela da…“

“ Da, volela bih da provedem ostatak života sa tobom. I volela bih da me Tanja u potpunosti prihvati, i da imamo još dece…“

Darko je otvorio šampanjac, a potom je odveo u spavaću sobu.

*****

Bila je to ljubav kao iz „romantičnih filmova“ kako su govorili njihovi prijatelji. Niko im nije zavideo. Oboje su zaslužili sreću. Vera jer se hrabro i bez predrasuda odnosila prema svom hendikepu, i Darko koji je izgubio ženu, i posvetio se radu i svojoj kćerci. Njihov život, iako naizgled srećan, zbog materijalne sigurnosti, nije bio potpun. Nedostajala je jedna velika nit. Ljubav, ona ljubav koja je stabilna, jaka, prava. Koja čini da i kišni dan bude obojen bojama sreće.

*****

Tanja je upisala gimnaziju koju je želela. Posle nje je htela da upiše filološki fakultet.

Vera i Darko su spremali svoju svadbu. Želeli su da žive zajedno i da se nikad ne rastanu.

Sve je izgledalo previše lepo, skoro idealno. Verinim roditeljima se dopadao Darko, a Darkova majka i otac su došli iz Nemačke da bi im pomogli u spremanju svadbe.

****

Tada je iznenada, bez najave, došla podmukla bolest. Darku je bilo loše nekoliko dana, jako ga je bolela glava i Vera ga je naterala da ode kod lekara. Nakon detaljnih pregleda i svih mogućih analiza saopštili su mu strašnu istinu. Tumor mozga, sa metastazama.

Bio je van sebe, ali je morao da kaže roditeljima, Veri, Tanji, svojim kolegama. Zadnjih meseci je često osećao umor i imao glavobolje, dva puta je imao nesvesticu na poslu. Tada je mislio da je sve posledica stresa i pada imuniteta jer je mnogo radio, a trudio se da provodi vreme i sa Tanjom i sa Verom. Dan mu je bio prekratak.

Sve ih je okupio u dvorištu svoje kuće. Mislili su da će razgovarati o predstojećem venčanju. Ono šta im je rekao, bio je šok za sve. Plakali su, onda je njegova mama predložila da odu u Nemačku, da se tamo leči. Verin otac je predlagao da idu i u Švajcarsku gde je on poznavao neke kolege-lekare, a tamo je bio i njegov brat, takođe lekar.

Darko je odbio njihove predloge. Znao je za metastaze. Znao je da je kancer zahvatio i limfne čvorove i da je preko njih došlo i do krvi i do udaljenih organa.

Sutradan je otišao kod lekara i otvoreno ga pitao šta da radi, ima li svrhe da počinje lečenje, ima li svrhe da ide u inostranstvo…Lekar je odmahivao glavom na sva ta pitanja.

*****

Uzeo je veliku otpremninu iz firme i odlučio je da preostalo vreme provodi sa Verom i Tanjom. Njegovi roditelji su prešli da žive u svom malom stanu, koga su kupili zahvaljujući radom u Nemačkoj. Nisu želeli da odu iz Beograda, želeli su da budu blizu sina.

Vera i Darko se nisu venčali, ali bez obzira na to, Vera se preselila da živi sa njim i Tanjom.

Vreme je neumitno brzo prolazilo. Darku se zdravlje pogoršalo. Vera je uzela godišnji odmor i neplaćeno odsustvo da bi bila kraj njega.

Jedne zimske noći, godinu i po nakon uspostavljanja dijagnoze, dok je Vera sedela kraj njegove postelje, Darko je zauvek zaspao.

Sve do tada, Vera je bila jaka, imala je ludu nadu da će se Darko izlečiti, da će uspeti da ostvare svoje snove. Slomila se te noći, ali je znala da još nije vreme za to..teški dani tek predstoje.

Javila je svojim i njegovim roditeljima. Odmah su došli. Plakali su, i čekali jutro da zovu neku pogrebnu službu. Lekar koji je radio i noću, već je konstatovao smrt.

Ujutru su Tanji saopštili strašnu vest. Nije prestajala da plače i tek uveče se malo smirila. Oko nje su bile drugarice koje su došle da joj pruže utehu.

******

Sahrana je bila velika. Darko je imao mnogo rodbine i prijatelja. Došle su i Verine kolege iz škole i poneka njena prijateljica, nije ih imala mnogo. Život ih je udaljio. Sve su imale porodice i decu, i malo su vremena mogli da posvete svojoj neudatoj drugarici.

Svi su posle opela otišli na daću koja je bila spremna u Darkovoj kući. Njegova majka je bila neutešna, Tanja takođe. Otac se trudio da bude hrabar.

Samo je Vera ostala pored humke koja je bila pretrpana cvećem. Pustila je tugu da izađe iz srca. Plakala je dugo, dugo, predugo. Sedela je na nekom kamenu, ne osećajući hladnoći, nesvesna da je pao mrak. Nije bila svesna ni kada je čuvar groblja uhvatio za ruku i izveo sa groblja. Nesvesno je dala adresu svojih roditelja, čuvar je pozvao taksi.

Tu noć i naredne noći nije spavala. Jedno lepo, srećno poglavlje njenog života se završilo. Mislila je da se završio i njen život. Na neki način i jeste, što je saznala mesecima, godinama kasnije.

NASTAVIĆE SE

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.