Marina, drugi deo

Dani su proticali u nekom utvrđenom redu. Danas ultrazvuk, sutra i prekosutra ležanje i čitanje knjiga, nekoliko dana kasnije analiza krvi, pa ginekolog, i sve tako u krug. Marina je bila zadovoljna. Želela je dete i nije se obazirala na ogovaranja komšija iz zgrade. Znali su da je sama, da se Ivan odselio. Saznali su to i u preduzeću, ali ona nije marila za te priče. Ja sam gospodar svog života i svoje sudbine, a ne oni, govorila je često majci kada su se čule telefonom. Nije prihvatila da se vrati u roditeljski dom jer je godinama već živela sama, malo sama, malo sa Ivanom. Zato je njena majka došla kod nje, da joj se nađe u zadnjim mesecima trudnoće i u prvim danima majčinstva.

Ivan se javio jednom, dva puta. Želeo je da zna kako je ona i kog je pola beba. Rekla mu je da je dobro, i da će roditi dečaka.

U nastupima krize, plakala je. Žalila je što je on otišao, baš sada kada treba da budu zajedno. Iako je u početku bila ravnodušna i mislila da će se osloboditi te ljubavi i navike života sa Ivanom, kako je vreme prolazilo, shvatala je da dete mora da ima oba roditelja.

– Možda se uplašio, možda je zbog toga pobegao..glasno je razmišljala njena drugarica.

– Vreme je najbolji pokazatelj, videćemo, odgovorila je Marina tog junskog dana dok je pila sok na terasi, a drugarica kafu. Ona je smanjila sa kafom, nije joj prijala u trudnoći.

***

Pet dana pre porođaja, Ivan se javio. Želeo je da se oprosti, putuje u Ameriku, kod rođaka. Ide tamo na turističku vizu, a planira da ostane da radi.

– Možda Marina, možda i dođem za par meseci, da vas vidim. Ne znam šta bih ti rekao sem onog što već znaš..volim te, ali sam umoran.

Marina nije shvatala reč umor. Ponovio je dosta puta da je umoran. Voli je, čeka sina, i pored toga odlazi preko okeana a ovde ima solidan posao.

****

Šest meseci po rođenju malog Aleksandra, Marina je hrabro prihvatila ulogu samohrane majke. U krštenici je ipak upisala ime oca svog deteta, jer je on sam želeo da upiše. Rekao je to posle onih reči „umoran sam“. Tako je uradila.

Ivan se javio jednog jutra i glas mu je bio neobičan. Pitao je kako je, nije je oslovio imenom, i tri puta je pitao kako se zove sin. Plakao je.

Marina je bila  zbunjena. I njeni roditelji su bili zbunjeni. I prijatelji, takođe.

Jednog popodneva je pozvala Ivanova majka. Pitala je da li sme da dođe sa mužem, da vide unuka. Marina je prihvatila. Nije se od Ivana rastala u svađi.

****

Mali Aleksandar je od bake i dede po ocu dobio zlato, novac, poljupce..suze. Ivanova majka je plakala. Marina je prepričala poslednji razgovor sa Ivanom i zamolila je da joj kaže istinu. Predosećala je da se nešto dešavalo, ali nije znala šta.

– Marina dušo moja..zaplakala je ponovo Ivanova majka..dušo draga, on je pobegao u Ameriku. Bolestan je dušo. Tog dana kada te je napustio nije mogao da ti kaže da su mu lekari ustanovili početak Parkinsonove bolesti. Otišao je u Ameriku da bi na njemu lekari probali neku novu tehniku lečenja. Nije želeo da ti bude na teretu, pogotovo ne sada kada imate dete.

Marina se šokirala. Sada joj je bilo jasno. Prisećala se zadnjih meseci provedenih sa Ivanom. Sem na glavobolje i umor, nije se žalio. Znači, krišom je išao kod lekara, razmišljala je u sebi.

– Postoji li šansa da odem tamo sa Aleksandrom, za par meseci, dok dobijem vizu, nađem novac za povratnu kartu, sredim odmor na poslu?

– Ne dušo..on ne želi. Plaši se da vidiš kako sav drhti. Kako je nemoćan. Ne želi Marina, neće ni ja da idem tamo. Otac putuje sledećeg meseca da ga vidi. Tvrdoglav je dušo i u bolesti.

– Dobro, neću da insistiram. Poslaću mu mejlom Sašine slike. Treba da vidi sina.

– Naravno dušo, voleo bi to.

****

Vreme je prolazilo. Marina je vodila računa o sinu. Njegovi baka i deda po ocu su pomagali, pomagali su i njeni. Sve je naizgled bilo u redu. Jedino joj je nedostao Ivan. I to mnogo. Nije želeo da priča puno preko Skajpa, slao je mejlove, povremeno zvao. Saznao je da su njegovi otkrili Marini tajnu koju je krio. Pomirio se sa tim da i Marina zna da je bolestan. Bilo ga je samo sramota što nije imao hrabrosti da sam kaže.

****

Posle Aleksandrovog drugog rođendana Marina je saznala da Ivan ne podnosi dobro treći lek koji su ispitivali na njemu. Bilo joj je teško. Ipak, morala je da uguši tugu zbog sina.

****

Život je tekao svojim tokom. Aleksandar je rastao. Oca nije upoznao. Samo se dva, tri puta čuo sa njim preko telefona.

Marina je radila. Po dolasku kući posvećivala se detetu. Kad god bi razmišljala o Ivanu, slutila je da se to neće dobro završiti.

Kada su proslavljali još jedan rođendan njenog plavokosog sina, Marina je od njegove bake čula da je Ivan smešten u neku bolnicu, gde su se smeštali ljudi koji boluju od neizlečive bolesti i koji ne mogu da brinu o sebi. Saznala je i da su prodali plac i velik stan u gradu, da su se preselili u neku staru kuću na selu, a da su novac poslali rođacima u Americi, kako bi platili smeštaj. Nije želeo nikome da smeta, nikoga da vidi. Lekovi koje su probali lekari na njemu, nisu delovali. Propadao je neurološki.

*****

Vreme je ponovo neumitno letelo. Aleksandar, Saša, plavokosi niski dečačić je krenuo u školu. Svi su bili presrećni. Obe bake su pravile torte. Marina tog dana nije radila. Bila je ponosna mama đaka prvaka.

U školi je na jednom roditeljskom sastanku upoznala Darka, samohranog oca jednog dečaka.

Zbližili su se vremenom. A onda joj je Ivanova majka javila da je Ivan izvršio samoubistvo, i da će sahrana biti u Beogradu. Preneće telo u Srbiju. Bio je to šok koji je podelila sa Darkom. On je već znao njenu priču, pomalo neobičnu. Sa nevenčanim mužem, ali bez njega. Tako je ona gledala sebe.

– Nastaviće se –

1 thought on “Marina, drugi deo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.