Ljudi bez osmeha

Ljudi bez osmeha hodaju ulicama grada. Srećem ih u punim autobusima, u redovima u pošti ili banci. U redovima na kasi supermarketa.
Njihove oči su obojene tugom. Njihov pogled pokazuje strepnju, gorčinu, malodušnost.

Ko je kriv što ljudi bez osmeha hodaju ulicama grada? Da li je samo vlast kriva za kolektivnu depresiju naroda? Ili svaki pojedinac posebno?

Treba skupljati mrvice sreće, mrvice lepih trenutaka. Svako ih ima. Samo ne zna da ceni sreću kada zakuca na vrata.

Možda se i plašimo sreće? Znamo da ona ne traje večno. Moramo je prigrliti kada dođe u naš život.

I onda živimo od te sreće do neke sledeće. Osmeh ne košta a znači puno. Otvara sva vrata, i ona čelična.

Osmeh jednom prodavcu lubenica ulepšaće dan i njemu i vama. Osmeh kasirki, poštanskoj služebenici, i onoj u banci i na kasi nekog supermarketa.

Ne, ne pokušavam da budem životni trener koji uliva samopozdanje i širi pozitivnu energiju. Samo kažem da možemo da imamo osmeh na licu i kada je najteže.

Sve se jednim osmehom može rešiti. I najveći problem tada postaje lakši i brže nađemo rešenje za njega.

Potrebno je samo malo dobre volje da mrgudan izraz lica zamenimo osmehom.

Ljudi sumornih lica i misli šetaju gradom. I žure negde brzim koracima. Bez osmeha.

Ko je ukrao osmeh? Hoću da nam ga vrati!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.