Ljubav prema fudbalu presudila da upiše italijanistiku

Kako najbolje opisati Olgicu Andrić, koju sam slučajno upoznala na Fejsbuku i sa kojom radim današnji intervju? Energična devojka, predavač italijanskog jezika, stalni sudski tumač za italijanski jezik, bloger, zaljubljena u fudbal-sport koji ženska populacija obično ne voli. Olja je zanimljiv sagovornik i sa zadovoljstvom vam je predstavljam. 

U školi smo, pored engleskog,  obično učili nemački ili ruski jezik. Kada i kako si otkrila ljubav prema italijanskom jeziku i Italiji?Ni u moje vreme, a ni danas (pošto imam već 35 godina), čini mi se, nismo se bas zaljubljivali u školske predmete, mada, moram priznati da sam kroz život upoznala sjajne profesore, koji su mi na pravi način preneli svoje znanje a neki postali i uzor i primer kakav predavač da budem i na šta da obratim pažnju da bi moj rad bio efikasan i kvalitetan. Ljubav prema italijanskom jeziku rodila se još 1988. godine kada sam aktivno počela da pratim fudbal.
 Beše tada Evropsko prvenstvo u Nemačkoj. Italija je imala sjajan tim, ali zbog, po tradiciji, suvišnih poteza pojedinaca i krucijalnih grešaka nisu ostvarili neki uspeh. Ali nastavili su 1990. godine kada su bili domaćini Svetskog prvenstva. Bile su to godine kada nisam propustala ni jednu fudbalsku utakmicu, pratila sam osim italijanskog i nemačko i špansko prvenstvo. 
I tako sve do pre nekih 4-5 godina, kada sam ljubav prema fudbalu morala da potisnem u drugi plan, zbog brojnih profesionalnih obaveza, ali i dan danas volim da pogledam dobru utakmicu, sva Svetska i Evropska prvenstva, pa čak i domaći fudbal. Možda mnogima zvuči neverovatno, ali fudbal je bio moj jedini motiv da na Filološkom fakultetu u Beogradu te 1997. godine upišem Italijanistiku. Fudbal je počev od 1997. pa u narednih 11 godina bio i sastavni deo mog života, pošto sam u tom periodu radila kao sportski novinar, a znanje stranih jezika uvek je bio veliki plus za taj posao, jer će svaka poznata ličnost rado dati intervju ako joj se obrati novinar na njenom maternjem jeziku. Inače, Italija je bila fudbalska velesila sve do pre par godina. 2006. su postali svetski šampioni, ali od tada dominaciju u reprezentativnom fudbalu preuzima Španija, a u klupskom Engleska i Španija redovno biju bitku u evro-takmičenjima. A pošto se u Italiji fudbal konzumira poput hrane i vina, ima li boljeg motiva i za ljubav prema njihovom jeziku? Nešto kasnije probudila se ljubav i prema portugalskom jeziku i ta ljubav je do dana današnjeg jaka i konstantna. 

Da li u Novom Sadu gde živiš, vlada interesovanje za italijanski jezik? Da li podučavaš i učenike iz drugih gradova Vojvodine?

U Novom Sadu živim od 2007.godine. Interesovanja ima, mada su ljudi često zbunjeni pri izboru škole/predavača, jer, nažalost, često je finansijski faktor u tome presudan. Ipak, pre nego sto započnem s nekim saradnju u školama u kojima radim, organizujem besplatni demonstrativni čas, gde se upoznam sa zainteresovanim polaznicima, predstavim kurs i trudim se da tačno kažem šta će naučiti i znati nakon 3,4,5 meseci i koliko im je realno vremena potrebno da dostignu određeni nivo znanja i na koji način. Trudim se da programe prilagodim samim polaznicima i njihovim potrebama i da uvek budem realna kada im dajem informacije o tečaju i očekivanom napretku. Strani jezici se uče i usavršavaju celog života i nerealno bi bilo obećati učeniku da će već nakon mesec dana učenja da „nauči jezik“.
Kada su u pitanju individualni časovi, kod mene nema vremenskih i prostornih ograničenja jer od 2009. godine držim nastavu preko Skype-a, što briše sve granice i vremenske zone. Trenutno imam jednu učenicu u Rusiji, drugu u USA, a u školi držim časove italijanskog- naravno uživo- Japanki koja živi u Novom Sadu.Časovi preko Skype-a su, po mom mišljenju, nesto veoma korisno- i predavač i učenik se nalaze u svom radnom ambijentu, biraju vreme za časove koje njima najviše odgovara, a pri tom su ipak na nekoj fizičkoj distanci koja može da bude vrlo pozitivna. Povodom toga,moja draga koleginica Mina Previdi, profesorka engleskog koja sada živi u Londonu, prepričavajući iskustvo sa našeg online časa napisala je na svom blogu: za časove preko Skype-a ne moraš da sređuješ kuću i šminkaš se, možeš da budeš i u pidžami i to nikome neće smetati. 

Koliko je zahtevan posao sudskog tumača?

To je zvanje koje zahteva veliko znanje, iskustvo i odgovornost. Ne bih ga nazvala zanimanjem. Da bi neko bio sudski tumač, mora najpre da bude odličan prevodilac i poznavalac raznih oblasti. Svi misle kako je to lagan posao, gde mi u kompjuteru imamo već obrasce za sve dokumente, izmenimo podatke i to skupo naplatimo, što uopšte nije tačno. Svaki prevod s pečatom je posebna odgovornost, jer mi garantujemo za njegovu verodostojnost. Pri tom se ne prevode samo administrativni dokumenti, već i projekti iz raznih oblasti- tehnička dokumentacija, uputstva za upotrebu, ugovori, itd. Tu je i usmeno prevođenje na suđenjima i u svim prilikama gde je potrebno prisustvo i prevod sudskog tumača. Ako niste znali, ako se venčavate sa stranim državljaninom, na građanskom venčanju takođe morate imati sudskog prevodioca. Cene tih prevoda često diktiraju sami klijenti ili agencije- naručioci posla. Teško da se od toga možemo obogatiti, možemo eventualno popuniti kućni budzet, jer nam je to uglavnom dodatni posao. I ovde važi pravilo- projekat dobija onaj ko ponudi najnižu cenu, mada ima slučajeva kada je naručiocu posla kvalitet u prvom planu, a takvi naručioci do nas dolaze preko preporuka ranijih klijenata, što je najbolji marketing. Ipak, na nama je da realno sagledamo koliko vredi naš rad i nađemo zlatnu sredinu, jer je umerenost jedna od vrednosti od koje smo se možda odvikli ili smo je zaboravili. 

Opiši nam tvoj boravak u Italiji i italijanskim gradovima…

Milano je metropola, grad mode, grad gde ćete u izlozima prodavnica videti sve ono sto vidite i u editorijalima modnih casopisa. Svi su lepo obučeni, sređeni i uglavnom nasmejani i ljubazni. To je grad velikih mogućnosti i velikih obećanja. Baš zbog toga volim Milano- duh metropole oseća se na svakom koraku.

Milano-Corso Buoeno Aires

Corso Buonos Aires

S druge strane, ostrvo Sicilija je samo po sebi nešto specijalno. Teško je rečima opisati njene pejzaže, gradove, arhitekturu, more, mirise i ukuse. Volim Siciliju jer se na njoj brišu vremenske distance, u istom danu možemo se vratiti u starogrčku mitologiju, normanska ili arapska osvajanja ili vreme romantizma i buđenja nacionalne svesti, kada je Đuzepe Garibaldi baš sa Sicilije krenuo u ujediniteljski pohod stvaranja Italije. Sicilija živi sa svojim kontrastima. 

Sicilija-Taormina                                                                                                                                Sicilija

Toskana je divna, ali na mene nije ostavila neki jak utisak, jer većinu predela koje viđamo na razglednicama ili u filmovima čija je radnja smeštena u Toskani imamo i u Šumadiji i ostalim brdovito-ravničarskim delovima naše zemlje. Polja, livade, vinogradi, pašnjaci…meni to nije ništa novo i nepoznato, pa i ne mogu u tome da vidim isto sto vidi neko ko dolazi iz višemilionskog Njujorka. 

Najduže vremena provela sam u Redjo Kalabriji jer sam u tom gradu pohadjala specijalisticki kurs za predavače italijanskog jezika kao stranog. Bilo je to divno iskustvo s profesionalne tačke gledišta, ali i sa ljudske- uostalom, svaka od 20 italijanskih regija je teren koji valja otkriti i čija je lepota baš u tim različitostima. 

Gallipoli_www.salentoaffitti.it_resize

Puglia- Gallipoli- sledeća destinacija naše profesorke italijanskog.

Pripadaš mladjoj generaciji, ali verujem da pamtiš Novi Sad kao miran, topao ravničarski grad. Šta misliš o nasilju koje ispoljavaju mladi i koje je eskaliralo tokom protekle godine u Novom Sadu? Postoji li način da se nešto promeni i kako?

Mislim da bi na ovo pitanje mogao mnogo bolje da odgovori Igor Mihaljević, novinar Dnevnika i jedan od najboljih analitičara svih novosadskih dešavanja, aktivni bloger i osoba koja zna kako kuca srce Novog Sada i kako dišu njegova pluća i o svemu tome piše onako kako jeste- bez ulepšavanja i bajki. Na organima reda, vlastima i sistemu je da učine svoje, a na porodicama je da edukuju sopstvenu decu i nauče im pravim vrednostima. Živim u neposrednoj blizini osnovne i srednje škole i u periodu praznika bilo je kao na bojnom polju- od petardi i pirotehnike bilo je nemoguće izaći na ulicu i osećati se bezbedno. I to je vid nasilja, ne samo tuče izmedju navijačkih grupa ili obračuni konkurentskih kvartova. Da li roditelji uopšte znaju da njihova deca umesto užine kupuju pirotehniku i ko je legalizovao njenu prodaju? Da li je taj genije svestan kakve povrede i trajna oštećenja mogu da izazovu petarde i pirotehnika? Preko noći smo od patrijarhalnog postali prilično liberalno društvo. Ja ne pripadam ni jednom ni drugom modelu vaspitanja, ali što sam starija sećam se svih mudrih stvari koje sam naučila od starijih, naročito od pokojne babe Emilijane, čija je reč bila zlata vredna i tek sada sam toga svesna. Danas živimo u sistemu gde niko nikoga ne poštuje, a posledice takvog sistema vidimo na svakom koraku i to se ne može promeniti preko noći. Ne znam, ako doživimo neki opšti boljitak, možda će se i umanjiti ili iskoreniti i takve pošasti, koje i nastaju kao posledica dubokih kriza- materijalnih i moralnih. Mlade generacije moraju naučiti da poštuju sebe i svoje bližnje, da čuvaju prirodu i racionalno troše prirodne resurse, ukratko- da upoznaju odgovornost i poštovanje. Izgleda kao nemoguća misija? Možda i jeste, ali uz pozitivne uzore i to je moguće. 

Najveći problem je to što smo postali toliko otupljeni da ne reagujemo ni na najsurovije stimulanse. Iz straha ili iz nebrige. Radije ćemo okrenuti glavu nego priteći nekome u pomoć s izgovorom da ne želimo da se mešamo u tuđe živote i da to nisu naša posla. I dok smo takvi boljitka neće biti. 

Kako se oslobađaš stresa i kako provodiš svoje slobodno vreme?

 Slobodno vreme je za mene nepostojeća kategorija. Preuzela sam na sebe mnogo obaveza i odgovornosti i moja dužnost je da ih ispunim.Osim radnih, tu su i druge svakodnevne obaveze. Ne žalim se jer je to moj izbor.Trudim se da kontrolišem stres i ne pridajem značaj trivijalnim dešavanjima i trivijalnim ljudima, koji se nikada u životu nisu susreli sa nekim ozbiljnim problemom, pa od svojih frustracija prave globalne probleme. Volim da provodim vreme s istinskim prijateljima i ljudima koji su mi slični- specifični na neki svoj naćin, koji se ne utapaju u masu i bezličnost, ali iskreni i prirodni. Volim da čitam, slusam Sonatu Arktiku i Kamelot i naravno da učim.

Druženje sa Olgicom ću nastaviti, i možda ćemo tokom vremena uraditi još jedan intervju. Kada Olgica odluči da je vreme da nam predstavi još neko svoje novo iskustvo, verujem da će ih biti.

7 thoughts on “Ljubav prema fudbalu presudila da upiše italijanistiku

      1. Mislim da Balotelli nije pozitivan primer koji bi trebalo slediti. Italija je imala mnogo boljih imena od njega- recimo Alessandro Del Piero, koji je pravi primer dobrog sportiste i dobrog coveka.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.