Lagali su

Šta da ti pričam, kada je priča ružna? Ljudima je dovoljna njihova muka, ne treba im moja.

– Kada pričaš sa nekim, kada podeliš tugu i probleme, uvek je lakše.

Znam. Do sada nisam imao sa kim da delim svoju tugu. Hvala ti što me uopšte slušaš.

Slobodno pričaj, slušam te.

Nemaš ti toliko vremena, neću da ga kradem. Hvala i za ovo što si mi dala i poklonila lepe reči.

Nisam ti ništa poklonila. Prelepo si svirao i pevao. Novac je samo simbolična nagrada, mogla sam i više da dam.

Dala si i previše. Da krenem ja sa svojom pričom, imaš ti i drugog posla danas, ne samo da zebeš sa mnom na ovom vetru.

Kao mali živeo sam u selu. Sa njima. Imali su njive, konje, vinograde. Bogati ljudi. Ali za moje patike nikad nije bilo dovoljno para. Nosio sam stare patike „mog“ brata.

Deca u selu su me zvala „kopile“ a ja nisam znao šta ta reč znači. Kada sam je pitao, rekla je da je to nešto ružno, da sam još mali, da će mi kasnije objasniti značenje reči.

Voleo sam školu, za razliku od „brata“. On je bežao sa časova. Ja nisam. Bio sam odličan.

Ne mogu da kažem da nisam bio srećan, ali osećao sam da mi nešto nedostaje. Nisam znao šta.

Onda smo se preselili u Beograd. U selu su ostali baba i deda. On je dobio posao u velikoj firmi i otišao je u Rusiju. Ostao sam sa njom.

Zašto ih ne zoveš mama i tata?

Ne zovem ih tako od dana kada sam čuo istinu. Ranije su bili mama i tata. Danas su stranci. I razumem zašto sam nosio stare patike.

Dok je on bio u Rusiji, ja sam završavao gimnaziju, a brat je počeo da radi u nekoj prodavnici. Ona je otvorila krojački salon. Šila je dobro i u selu. Ovde u gradu je brzo stekla mušterije.

Uoči mature, u školu je došla jedna žena. Razgovarala je sa razrednom. Tada me je razredna pozvala da izađemo zajedno iz učionice. U zbornici me je ostavila samog sa tom ženom. Ona je počela da plače. Rekla je da je moja prava majka i da me godinama traži.  Oni su bili njene komšije u jednom selu. Ne u onom u kome sam živeo. U susednom. Rodila me je vanbračno. Oni su prihvatili da me odgajaju kao svoje dete. Nisu zvanično tražili usvojenje, do mog polaska u osnovnu školu. Moja majka, da tako ću je zvati jer jeste prava biološka majka, pristala je na usvojenje. Studirala je ovde i njeni joj nisu dozvolili da me zadrži. Otac je otišao iz njenog života kada je čuo da ću se ja roditi.

Preselili smo se u drugo selo, ali mojoj pravoj majci to nisu javili. Niko u tom selu nije mogao da joj kaže gde smo, jer nisu ni znali. Oni su samo kupili kuću, njive, vinograde u selu i skoro da su pobegli sa mnom i sa bratom. Nikome se nisu javili.

Zato me majka nije našla, ali je nastavila potragu.

Kada si došao kući iz škole, da li si ispričao koga si upoznao?

Da, odmah sa vrata sam rekao da moramo da razgovaramo. Slučajno se pogodilo da se i on prethodnog dana vratio iz Rusije. Seli smo da ručamo. Ja sam uzeo tek koji zalogaj.

Posle smo pričali, i to dugo. Konačno su priznali da sam usvojen. Lagali su da je moja majka bila alkoholičarka, da su me spasli od nje. Rekao sam im da lažu, da sam upoznao majku i da je normalna, fina žena koja predaje engleski u jednoj osnovnoj školi. Smejali su se. Nisu mi verovali. Tada sam odlučio da odem. Spakovao sam stvari i sutradan prešao kod prave majke. Ona ih je zvala i rekla im gde živi, ostavila je sve podatke.

A zašto si na ulici, i pevaš i sviraš, ako majka radi?

Ovde sam jer pokušavam da skupim novac za lekove. Razbolela se. Nemamo dovoljno novca za lečenje.

I njih sam zvao i molio za pomoć. Lagali su da nemaju para. 

Ovo je treći mesec kako sam svako popodne ovde. Prepodne idem na fakultet. Uveče, kad dođem kući, skuvam majci i meni ručak za sutra, i onda učim. Tako mi prolaze dani.

Hvala ti što si me saslušala. To bi ukratko bila moja priča. Vidiš da je tužna. 

Da li smem da te slikam? Uvek nosim fotoaparat.

Slikaj, ako baš želiš. Čekaj da se namestim sa gitarom i da sklonim ovu kutiju sa novcem.

******

Novinarka poznatog časopisa te večeri je pozvala druga koji je radio u jednim dnevnim novinama. Pokrenuta je humanitarna akcija za lečenje Igorove majke.

Jedna tužna priča imala je svoj srećan kraj.

3 thoughts on “Lagali su

  1. Znam i za ovakve slučajeve, kao i za one gde su prema usvojenom i bolji nego prema kasnije rođenom detetu, smatrajući da im je baš to usvojeno donelo sreću da dobiju i svoje. Zapravo, ja koristim te pojmove, za njih su i jedno i drugo – njihova deca.Njima svaka čast, a prvima – gde će im duša.

  2. Teska prica, a opet divna. Divna jer dolazi iz duse, iz zivota… Nije ulepsavana i sminkana vec je ostala svoja. Ako je i kraj price srecan, koliko je to moguce, onda je sve jos lepse <3.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.