Kupoholičari ili nešto drugo

Nedavno sam jedno popodne provela sa sestrom i mamom u kupovini. Okej, svi će reći da je to odličan izbor kako da se iskoristi slobodno vreme.
Međutim, dok sam gledala šta sam kupila i dok sam čitala SMS poruku iz banke, grickala me je pomalo savest.
Da, Tržni centar je bio prepun, ljudi su nosili kese, sedeli u kafićima. Uobičajna slika u jednom tržnom centru kada mnoge radnje najavljuju popuste.
Zašto me grize savest zbog kupovine potrebnih stvari i jedne kafe u kafiću?

To šta sam kupila mogla sam, a i nisam morala da kupim. Naglasak stavljam na ovo “ NISAM MORALA“. Nije bilo neophodno.

Sada sam listala neke internet stranice vezane za šopingmaniju i uplašila sam se. Psiholozi smatraju da je kupovina stvari koje nam nisu neophodne jedan vid pogrešnog lečenja depresije, ankcioznosti, OKP-a a spominju čak i psihozu! I šizofreniju!

Ponekad sam depresivna, imam i blagi oblik OKP-a, ali nikako nemam neki ozbiljniji poremećaj. Sada bi moja pokojna baba kucnula u drvo i rekla “ Pomeri se s mesta“ 🙂

Ali neću da idem dublje u sujeverje, nije mi to namera.

Ipak…savest me gricka. Usput, razmišljam i o onim ljudima koji su kupili više od nas. Uh, ispada da smo svi bolesni ukoliko kupujemo nešto na rasprodaji.

Tačno je da je osećaj divan. Onaj osećaj kad razgledaš stvari, kupiš ponešto, posle sediš sa kesama u kafiću. Osećaš se dobro.
To je “ to“ ponavlja „psiholog u meni“. Srećna si kad trošiš pare. Kupovinom se kompenzuje nezadovoljstvo.

Zato me muči savest. Plus muči me i zbog svih onih koji nisu mogli danas da dođu i kupe nešto u onim radnjama na čijim izlozima je stajalo 15-20-30 posto jeftinije.

Živim u Srbiji gde ima mnogo gladnih. Živim u Srbiji gde tržni centri niču na svakom koraku. Živim u Srbiji u kojoj su ti isti tržni centri puni ljudi.

Pitam se onda u čemu je fazon. Da li smo ovako grupno zadovoljni što se oblačimo i obuvamo kada su u radnjama popusti? Da li svako od nas nosi u sebi dozu depresije i ankcioznosti? Ili smo u fazonu- „kad tonem da potonem gospodski“?

Lažu kad kažu da ovde nema više srednje klase. Ima. Da više ne postoji srednja klasa ne bi bilo ni ovakve masovne kupovine i gužve.

U odnosu na neka „srećna vremena“ ovo je sada niža srednja klasa, jer sve što se kupuje ne nosi oznaku „made in Italy“ već “ made in China“.

I zašto ja ovo uopšte pišem? Što filosofiram ovako kasno? Da vam zagorčam ovim mislima svaki trenutak koji provedete u nekom šopingu?

Ma ne…Kažu da se blog piše u terapeutske svrhe. Ovo je neka moja terapija.

Možda ovi redovi nekome mogu da pomognu, da budu korisni, možda i ne. U svakom slučaju, ja napisah..i ide SEND…Objavi…

Malo mi je lakše…laku noć i prijatan ostatak vikenda.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.