Ko se seli taj se ne veseli

Drage čitateljke i dragi čitaoci i javni i tajni pratioci bloga,

Ja, Slučajna domaćica, moram nešto da saopštim za javnost. Preselila sam se! Iz ulice A prešla sam u ulicu B.

Sredinom februara dala sam oglas da prodajem stan. Kupaca, i onih pravih i onih šetača, bilo je mnogo. Sviđale su im se sobe, nalazili su zamerke što nema terase, nekome je bilo skupo, neko se žalio što nema parking mesta. A onda se pojavio Kupac i rekao da mu se stan dopada i da ga kupuje.
Ljudi moji, nastala je panika tada. Eliminisala sam preko 30 stanova koje sam memorisala iz Halo oglasa i sa drugih sajtova.

Ostalo je desetak, zatim pet. Od tih pet, pogledala sam tri stana i odlučila se za jedan.

Predugovori, kupovina nekih stvari, pakovanje..Pakovanje!!! Mislim da je kod selidbi najgore pakovanje. Potrebno vam je mnogo kutija, selotejpa i dobar marker. Mama i ja smo obeležavale sve kutije kako bi znale šta se u kojoj nalazi.

Potrebne su i velike crne kese za pakovanje garderobe. I transporter ukoliko imate mačku.

I tek kada se selite otkrijete koliko stvari imate a koje vam ne trebaju. Mnogo, mnogo puta sam išla do kontejnera.

Pakovali smo se i spremali za selidbu nedelju dana. I kada je došao taj dan D i mama i ja smo već bile preumorne.

Preselile smo se u roku od tri sata. Onda smo odmorile i uz sestrinu pomoć počele da sređujemo stan.

Još uvek nije tip top, majstori dolaze i prolaze. Prvi su bili iz SBB-a i hvala im. Net i televiziju sam imala drugog dana u stanu.

Ostalo je još posla. Ali, ima dana, sada radimo polako.

Ova poslovica iz naslova je apsolutno tačna. Hmm..delimično tačna..Nisam tužna samo sam umorna. I zato ovde stajem..sve vas pozdravljam i obećavam da ću uskoro češće pisati.

Fotografija preuzeta ODAVDE