Ko je Pavica Veljović?

Odgovor na pitanje iz naslova možemo dobiti samo ukoliko intervjuišemo samu Pavicu. 🙂
Pavica Veljović je žena, majka, supruga, kćerka. Ali, ova opštepoznata mesta treba upotpuniti i sa podatkom da je Pavica aforističar, žena britkog jezika i pera.
Pavica je pisala za internet portale Kolumnista i Direktna reč ( čiji je autor još uvek ), autor je knjige aforizma „ Sizife, promeni ruku“ objavljenu 2014.godine i autor romana „ Justicijo, digni glavu“ objavljenu ove godine.

Na mnoga pitanja koja sam i ja želela da ti postavim, već si dala odgovore u intervjuu „ Crnoj ovci“ 2014.godine.
Koliko ti se život promenio od 2014.godine, do danas?

Osoba sam koju nijedan uspeh ne menja. Knjiga aforzama je učinila da ozvaničim svoje stvaralaštvo, ali sam i pre nje izašla iz anonimnosti iako mi cilj nikada nije ni bio popularizacija lika već književne forme. Ono što je “Sizif” uneo kao promenu u moj život su divni ljudi koje sam upoznala, sve drugo je u stilu pesme “Ostala si uvek ista”…

Prva promocija knjige „ Justicijo, digni glavu“ održana je 29 juna u biblioteci Milutin Bojić. Žao mi je što nisam bila na toj promociji.
Romanopisac Jelena Milenković Mladenović u uvodnoj reči rekla je sledeće:
„Pred vama nije knjiga već odgovori. Jasna metafora, kao svedok ogromnog umeća pisca da svedoči o vremenu, događajima, ljudima iz ugla svih tih osvešćenih ličnosti…… Uz redove koji su pred vama smejaćete se, plakati, razmišljati i diviti se hrabrosti jedne žene da iz sebe, istinoljubive i svevideće, pusti britku misao da kaže ono što mnogi misle ali ćute. Otkrićete i sopstvenu hrabrost.“


Pavice, kako bi ti čitaocima ovog bloga predstavila tvoju knjigu? O čemu se radi, ako nije tajna?

 “Justicijo, digni glavu” je veoma specifično delo i sasvim sam sigurna da u savremenom srpskom stvaralaštvu još niko do sad nije napravio takvu knjigu u knjizi. “Justicija” je roman u pričama ili ako hoćete priče u romanu, prati život jednostavnog čoveka i sve njegove metamorfoze. Nekolicina apstraktnih likova su zapravo projekcija jednog lika. Ono što je zanimljivo je da sam neko ko se više bavio psihologijom trenutka, osećanja, analizom suštine i događaja pre nego samom radnjom. Simboličan, alegoričan prikaz vremena, događaja i ljudi dao mi je prostor da dam prostor čitaocu da misli, da stvara sopstvene slike i viđenja, da doživi iz svog ugla. To može biti mač sa dve oštrice obzirom da istinom ne cinculiram, a svi imamo svoje istine te sam sigurna da ravnodušnih biti neće. Knjiga nosi i psihološku pozadinu te će čitaoci u postavljanju pitanja I dobijanju odgovora tražeći Pavicu u stvari najviše reći o sebi samima. Satirična nit provlači se od početka do kraja, humor je tu da razblaži mrak oko nas i u nama, prisutni su dramski momenti, a sam tok pripovedanja je dinamičan i neizvesnost neće dati čitaocu da odustane do samog kraja.

Kako je prošla promocija i da li planiraš još promocija, radio i TV nastupe?

Biblioteka “Milutin Bojić” je u jednu ruku moja druga kuća, samim tim uvek se u okrilju njihovog angažovanja oko mene osećam presrećno i prihvaćeno, a sa takvim ljudima ništa ne može da prođe loše. Promocija je bila izuzetno posećena, podrška ljudi koji su govorili o knjizi učinila ju je potpunom i sjajnom, intervju za Radio Beograd sa izuzetnim Dejanom Grujićem na samom početku razbio je i poslednji trzaj koji je trema stvarala. Biblioteka ima izvestan plan od jeseni za “Justiciju” i to će biti jedan nov projekat u kojem ćemo moja knjiga i ja učestvovati, jer čelni ljudi iz biblioteke, pre svih Karlo Astrahan smatraju da “Justicija” zaslužuje taj prostor. Promocije i TV i radio gostovanja najmanje zavise od mene. Verujem da će knjiga sama sebi krčiti put i da će u skladu sa tim moje angažovanje na polju promocija biti aktivno. Već postoje planovi za promociju u Nišu, Pančevu, Leskovcu, Novom Sadu, Kotoru, ali ćemo sve ostaviti za jesen.

Kakva je saradnja sa sadašnjim izdavačem?

Književno umetnička asocijacija “Artija” iz Paraćina kojoj i članski pripadam je neko sa kim već drugi put ostvarujem odličnu saradnju. Ono što ih izdvaja iz mase je korektan, pošten odnos prema nama stvaraocima. Zapravo asocijacija nije izdavačka kuća već asocijacija koja se bavi afirmacijom i očuvanjem prave književne reči i jedina privilegija koju imamo je da stoji uz nas u svakom smislu, pre svih Vladica Milenković, zastupnik “Artije”, moj kolega satiričar.

Da li posle „ Justicije“ planiraš neku novu knjigu satire ili će biti zbirke aforizama?

Planovi uvek postoje, a u kom smeru će se odvijati moje sledeće stvaralaštvo ne mogu da preciziram obzirom da točkići u glavi vrte svoje krugove kako mi umetnička sloboda dozvoljava. Pisac srca se zapravo nikada ne zaustavlja. Pisanje je kao vazduh koji dišem, ne mogu niti bih umela bez njega. Pratim taj impuls i onda kada me on stigne olovka i papir su nezamenljivi u potrebi da reč nađe svoju svrhu. Negde se u srcu osećam dužna deci i mislim da će sledeća knjiga biti u tom stilu obzirom da aforizam i proza nisu jedina sfera mog interesovanja u pisanju. Volim raznolikost jer mi mašta ne miruje.

Koliko je teško biti aforističar u zemlji u kojoj nema medijske slobode?

Nimalo lako, ali to je prepona koju rado preskačem. Izazov je biti drugačiji tamo gde su svi isti, učaureni u jednoumlje, bez potrebe da išta menjaju, čak i bez kritičke misli. Misao nije potpuna ako nije kritička. Satiričari nisu ništa promenili, ali svojoj savesti mogu reći da nisu ni ćutali. Jedino oružje koje imamo da se borimo za pravdoljublje i istinu je upravo ta misao, aforizam kao najviša umna i književna instanca. Kod nas nikada neće biti dovoljno slobode da iskažete svoje viđenje makar i kao umetnik, ali će uvek biti podloge za satiru i aforizam i samim tim i načina da se za slobodu borite. Uostalom, satirična dela i aforizmi su autentična istinita hronika jednog vremena i samim tim jedina istorija i istina kojoj verujem.

Kada si počinjala sa pisanjem aforizama, ko je bio tvoj uzor, od kolega aforističara?

Aforizam je nešto što sam ja suštinski živela. Izboriti se sa nemanima života bilo je najpametnije ako skratim priču i to je način mog funkcionisanja. Pavica je najpre bila liričar da bi eto prvo delo upravo bili aforizmi, ona iskonska priroda u meni isplivala je baš kroz knjigu aforizama. Lično volim mudri duh Leca, humoristički osvrt na svet iz ugla Viba, domišljatost i uzvišenu misao Koste Pavlovića-Seladona, a postoje i savremeni stvaraoci čije sam amplitude registrovala i bivali su moje smernice kao što su Vladica Milenković, Goran Radosavljević, Miodrag Stošić, Bojan Ljubenović, Slobodan Simić… Mnogo je stvaralaca pre mene i trudila sam se da dođem do što većeg broja raznolikih knjiga aforizama, domaćih I stranih autora, samo da bih što preciznije osetila aforizam I uočila kako to drugi rade.

Koliko žena aforističara ima u Srbiji?

Oduvek je nekako satirična oštrica bila rezervisana za muškarce te je verujem baš to i učinilo da žena u satiri nema mnogo. Kažu šaljivi da je to zato što žene ne umeju da se izraze u dve rečenice, ali one koje poznajem su veoma uspešne baš u jezgrovitosti svojih aforističarskih misli, a to su Danica Mašić, Vesna Denčić, Jasmina Bukva, Daliborka Šišmanović Kepčija, Marina Marković. Mislim da ih na tlu Srbije ni nema više od pobrojanih, a da su uspešne u aforizmu.

Pavice, u intervju datom Crnoj ovci spomenula si da knjige čitaš noću. Koje knjige bi preporučila za čitanje mojim čitaocima?

Noć je doba dana kada imam apsolutni mir. Vizuelizujem svaku rečenicu iz knjige koju čitam, svaki deo knjige u mislima oživim i zato mi je potrebno to noćno vreme. Moje preporuke bi se svodile na klasike, ono što lično volim su romani sa realnom porukom i pripovetke ( Murakami, Remark, Čehov, Tolstoj, Aljende, Kapor, …), knjige sa istorijskim i političkim temama. Trenutno čitam izuzetan roman norveškog pisca Karl Uve “Moja borba” .

Čitaoci vole da znaju nešto više o omiljenom piscu. Ti imaš brojnu publiku na društvenim mrežama i van njih.
Da li imaš neki svoj kutak za pisanje ili pišeš gde stigneš, odnosno tamo gde te “uhvati inspiracija”?

Upravo tako- pišem gde me stigne. Zapravo, inspiracija je nešto što dolazi spontano ili u mom slučaju vrlo često kako to umem da kažem kad me nagaze sa prave strane, pa krene iz stomaka. Oduvek u zadnjem džepu nosim papir i olovku ( savremenost me nikako nije uzela pod svoje i ja u pisanju i čitanju još uvek “idem peške” ). Brdo svezaka, papira, kartona od pizze, salveta iz restorana, unutrašnjih strana tašni koje su ispisane, jer ako se ta prva misao izmakne nijedna sledeća koju ostavimo za posle ne nosi niti tu početnu emociju, niti suštinu, nikako ne može da bude kao u trenutku kada vas neko kosmičko čudo pokrene na stvaranje u trenutku. Kasnije se ta misao brusi, doteruje, umetnički slaže, ali je najbitnije uhvatiti je onda kada sama od sebe poteče. Nisam pisanje nikada forsirala i iako sam bila angažovana da pišem scenarijo za izvesnu humorističku seriju najveći problem mi je upravo pretstavljalo to sedenje i pisanje na zadatu temu, po diktatu. Ja volim slobodu u svakom njenom obliku pa i u pisanju.

Koje je tvoje idealno letovanje, da li ono postoji?

Izraziću se svojim aforizmim: Po nalogu Vođe letovala sam u svojoj zemlji. Još me otkopavaju!

Kako izgleda tvoja kuća iz snova?

Nemam ja kuću iz snova. Imam samo snove.

Da li te je iznenadio poziv za ovaj intervju? Čitaš li blogove na netu?

Uvek me prijatno iznenadi potreba ljudi da saznaju nešto o Pavici Veljović i rado izlazim u susret toj radoznalosti. Još uvek sam starovremenski čitalac kojem najviše prija miris knjige i papira, miris duše pisca utkane u redove, pa mi ne zamerite što me savremenost ne uzima pod svoje. Blogove čitam kada naiđem slučajno na izvesne teme koje su mi zanimljive i po preporuci. Hvala ti što si svoje dragoceno vreme potrošila na nekog ko je možda pao sa Marsa,a ipak je naš- na mene.

4 thoughts on “Ko je Pavica Veljović?

  1. Već tvojom prvom knjigom aforizama i romanom ti si ostavila plamičak koji tinja, koji će se vremenom sve više rasplamsavati i osvetljavati put onim mlađima koji žele ići tvojim putem. Na tom putu sigurno neće zalutati.
    Hvala za priznanje tvojim starijim / tu ja prednjačim / i drugim koleginicama i kolegama koje nisi zaboravila, čiji rad ceniš onako kako želiš da i tvoj drugi cene jer je zaista vredan poštovanja.

    1. Hvala ti, Daco, što si ti i pomenute kolege postavili temelje aforizma na kojima mi danas gradimo. Nikako se ne bih osećala spokojnom da vas ne spomenem, jer bogatsvo koje ste vi stvorili je nemerljivo i vredno svakog poštovanja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.