Klupe u parku

Klupe u parku su bile prazne. Čekale su da neko sedne na njih. Da uživa posmatrajući opalo lišće. Nikoga nije bilo. Park je bio pust.

Milena je tog jutra izgubila muža. Preminuo je u obližnjoj bolnici. Ona najgora bolest čije se ime šapatom izgovara. Milena je krenula kući, da javi deci i rodbini tužnu vest. Umorna zbog neprospavane noći, sela je na jednu klupu. Plakala je. Jedno poglavlje njenog života danas se završilo. Šta je čeka u budućnosti?
Umotana u dva džempera, prevelika za nju, sedela je na klupi. Zanemela od bola nije ni primetila da je neko seo na drugu klupu.

*

Jovan je u bolnici izgubio sina. Srce mu je puklo, tako su rekli lekari. Zar može da pukne srce zdravog čoveka koji nije napunio ni 47 godina? Zašto moje srce nije puklo umesto njegovog, pitao se Jovan dok se umorno nameštao da sedne na klupu. Treba da javi celoj porodici. Kojoj porodici? Sinovljevoj bivšoj ženi koja je trenutno u Austriji na nekom simpozijumu. Svojoj dementnoj sestri treba da javi. I njenom sinu i snaji, koji žive u Kanadi. Zbog njih će sahrana morati da se odloži, kako bi stigli sa druge strane okeana. Telo mu je bilo zgrčeno u staroj jesenjoj jakni. Plakao je glasno i nije ni video da li nekoga još ima u parku.

*

Milena je prva primetila Jovana. Videla ga je u bolnici. Čula njegove jauke. Moj muž je imao dvadest pet godina više od njegovog sina. Može li se moja bol meriti sa njegovom? Ili svaka bol boli onoga ko pati, bez obzira na godine, na pol, na sve?

Prišla je Jovanovoj klupi i rekla mu dve reči. „Žao mi je“. On se trgao. Pogledao je očima punih suza. “ Hvala Vam“ uspeo je da prozbori.

– Idemo iz ovog parka, biće kiše. Čekaju me kod kuće.
– Gospođo, mene čeka samo sestra kojoj moram čim stignem da promenim pelene. A nemam više snage za nju. Moja snaga je zauvek nestala pre sat vremena.
-Bio vam je sin jedinac?
-Da, jedinac.
– Žao mi je što sam Vas ometala u bolu.
– Ne mari, moram kući. Vreme je.

Milena i Jovan su zajedno izašli iz parka. Tada je svako otišao na svoju stranu.

Park je ostao pust, i dve klupe u njemu. Možda će uskoro tu doći neki zaljubljeni parovi. Ili ljubitelji pasa sa svojim ljubimcima. Ili će opet na njih sesti neka umorna i tugom obavijena tela, živa samo fizički, u duši mrtva.

Klupe to ne znaju. Postojano samo stoje u parku. A park je pust.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.