Kapija

– Ljiljo, zatvori tu kapiju, i dođi da opereš ruke! Ručak je na stolu.

Posmatrala je malu, plavokosu devojčicu u ružičastoj majici i šorcu kako zatvara kapiju i trlja ruke pune peska. Ispred kapije je stajao pesak, u blizini je bilo neko gradilište.

Kapija je i dalje bila crne boje, pomalo oljuštene i izbledele. Videlo se da stanovnici te kuće ili nemaju dovoljno vremena ili dovoljno novca da je srede.

*****

Nekada davno, čini joj se, u nekom prošlom životu, i ona se igrala ispred kapije. Mnogo godina kasnije okusila je čar prvog poljupca baš ispred kapije.

Pamtila je dan kada su se blizu kapije dve žene posvađale oko nekog muškarca. Tada je dolazila policija da ih razdvaja.

U sećanju joj je i dan kada je kapija bila širom otvorena i kada su je ispraćali u novi život, sa čovekom koga voli.

Kasnije su roditelji prodali kuću i preselili se u stan.

Kuća je sada pripadala nekim stranim ljudima. Oni su imali devojčicu koja se zvala baš kao i ona -Ljiljana.

****

Sada stoji sa koferom u ruci ispred kapije. Razmišlja o tom metalnom čuvaru njenih tajni. Kada bi kapija mogla da progovori, mnogo bi toga ispričala.

Razmišljala je da li da uđe u kuću, da je samo vidi, bar na tren. Onda se predomislila.

Otvorila je, pa zatim zatvorila kapiju. Ponovo kreće u nov život, ovog puta sama. Pred njom se otvaraju neke nove kapije. Ova pored koje stoji, želi joj sreću i kao da govori „kad god osetiš setu, dođi, ja sam tu“.

Podignute glave, lagano se udaljila i zatvorila je ispred sebe veliki deo svoje prošlosti. Vreme je za novi početak. Kapija, na drugom mestu, poželeće joj dobrodošlicu.

1 thought on “Kapija

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.