Kako mi je-lako mi je

** Naslov je deo omiljene rečenice jednog mog starog poznanika

*** Tekst mog Fejs prijatelja Slobe je probudio u meni inspiraciju

Došla neka čudna vremena. Vremena u kojima su izgubljene sve one vrednosti iz našeg detinjstva i rane mladosti.

Danas je sramota biti dobar, pošten, skroman, vredan, iskren. Na ceni su foliranje, laž, laka zarada.

Čudna vremena u kojima niko nikoga ne sluša. Vremena u kojima postajemo otuđeni jedni od drugih.

Na pitanje „kako sam“, obično odgovorim “ dobro“.  Ne dužim priču jer znam da me sagovornik neće saslušati, i da će pričati svoju priču, ukoliko duže vreme provodimo negde zajedno, ili će samo mahnuti ako smo se sreli u prolazu.

Sramota je i glupo biti iskren. Kada na pitanje- kako si, odgovorimo sa loše, taj neko će reći da mu je žao, i onda nastaviti sa nekim sličnim frazama ili će nastaviti tamo gde je krenuo.

Zaboravili smo da slušamo jedni druge.  Sve je manje empatije, sve je manje reči podrške, ali onih pravih reči. Reči pretvorenih u razgovor.

Na sve strane se piše i govori o međuljudskim odnosima, a oni su, sve gori i gori.  Zla su vremena. Negativne osobine su na ceni, a pozitivne predmet podsmeha.

Izbegavam da pričam o tome kako sam. Ne volim da slušam fraze i da budem nekome dosadna.

Ukoliko sam srećna, malo ljudi će se iskreno obradovati. Većina će toj sreći naći neku manu.

Ono što smeta i boli je nerazumevanje i skoro otvorena zavist bliže i dalje okoline.

Nisam ogorčena, niti sam ljuta što je sve to tako. Samo sam tužna.

Nedavno sam imala priliku da se radujem, i dobila sam verbalni šamar od osobe od koje sam to najmanje očekivala. Bliske osobe.

Kada sam tužna, svi govore kako sam jaka ili kako im je žao. Retki su oni koji dublje ulaze u razgovor.

Rekoh već- čudna vremena.

Ne volim ova vremena. Rado bih se vratila da mogu, u prošlost. U ono vreme kada su i porodice i komšije zajedno bile i kada je sreća i kada je tuga. Nedostaju mi ta vremena.

Zaboravili smo i da pišemo duže od pet, deset rečenica. Postajemo dosadni ukoliko pišemo više.

Ovo je era SMS poruka i mejlova. Vreme u kome onim smajlićima pokazujemo sreću, tugu, bes, ljubav.

Zašto su međuljudski odnosi loši i komplikovani? Da li je to do nas samih?

I zašto, kada nam neko kaže da je dobro ne znamo, odnosno ne želimo da se radujemo, a kada je nekome loše ne pružamo ruku ohrabrenja, podrške?

I najlakše je reći- čudna, zla vremena. Na tome ostaje, uglavnom. A treba da se menjamo. Da sami postajemo bolji, da imamo više sluha, empatije..da manje sumnjamo, više verujemo.

Možda će to tako biti u nekoj budućnosti..ko zna..do tada..ili ćutimo, ili prihvatamo fraze..uklapamo se u masu ili iz nje izlazimo. Neke sredine nema.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.