Kad zaborav ne postoji

Sećanja dopiru do najranijeg detinjstva. Zapravo, samo jedno je sećanje iz tog perioda. Tetka i baba me vode iz poslastičarnice. Imam belu haljinicu sa crvenim cvetićima. Ne gledam ispred sebe. Padam u prašinu, sladoled se topi, plačem.
Zar i prvo sećanje mora biti obavijeno plačem? Kao da se neću naplakati kad malo porastem i postanem svesna svih svojih suza.

Plakala sam i kada su me roditelji prvi put ostavili u obdaništu. Plakala sam i narednih dana tako da su morali da me ispišu odatle.

Pamtim i suze kada sam bila ostavljena u predškolskoj ustanovi. Morala sam da ostanem tamo. Bila je to priprema za školu.

Za divno čudo nisam plakala kada sam pošla u prvi razred osnovne škole. Ali, to ne znači da sam momentalno od asocijalnog deteta postala komunikativna i srećna devojčica.

Suze me prate tokom celog života. Srodila sam se sa njima. Kao da su postale deo mene.
Jedno vreme nisam mogla da plačem. I taj period me je plašio.

Ah, zaboravna Tamaro, praviš digresiju, a krenula si da se sećaš. Zato što zaborav ne postoji. Nemoguć je ma koliko neki tvrdili da je moguć.

Dakle, u osnovnoj školi se nastavila asocijalnost. Bila sam ružno pače koje su deca uglavnom zaobilazila. Doduše, imala sam par drugarica. Nisam bila apsolutno sama.

U kući sam plakala kada bi se tata i mama svađali oko novca. Tata je bio notorni, nepopravljivi kockar. Neizlečivi.

Ipak, volela sam ga, i on mene i mamu. Sa njom se manje svađao. Sa babom mnogo, mnogo više.

Godine su prolazile. Moje plakanje je postalo učestalo. Sada sam plakala jer me Saša iz drugog tri ne primećuje. Uvek sam nalazila opravdanje za suze.

Roditelji i sva uža i šira rodbina pripisivala su plakanje pubertetu. Možda je tako bilo lakše odagnati grižu savesti što me ne vode kod psihologa.

U trećem razredu gimnazije zapalila sam prvu cigaretu, i tako sam bila prihvaćena u društvo. Nisam više bila smotana neugledna devojka već jedna od „njih“.

Žudela sam da budem deo celine, deo nekog društva. Možda bih tada manje plakala, mislila sam u sebi.

Na početku četvrtog razreda u moj život je ušao Srđan.

Nastaviće se

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.